VIŠNJIČICA U BEOGRADU

4. 𝐒𝐞𝐜́𝐚𝐦 𝐭𝐞 𝐬𝐞

VIŠNJA🍒

Kreće melodija i ubeđena sam da mi zvuči poznato, ali nisam baš odmah mogla da prepoznam o kojoj pesmi je reč, jer se svira samo na gitari. A onda je dotični krenuo da recituje stihove i sve mi je bilo jasno.

Korzo je imao svoj red
Neki svoj uhodani sled
Uvek se dobro znalo ko probija led.

Melanija Matić, tačna ko satić
Korakom rimske božice
Prošeta duge nožice.
Pa druga zvezda serije
Iz pravca kafeterije
Na opštu radost društva s periferije
Veronika Bačić, meden kolačić
U tesnoj suknjici od zmijske kožice.

Al' kad se spusti moja dragana
Ko ruska balerina lagana,
Korzo se zanjiše,
špalir se nadiže
Sve se venere pomere
za jedno mesto naniže!
Bela haljina u višnjama
O, najlepša je, bez razmišljanja...
Crven kaiš, a strukić stišnjen.
Vou, te su višnje bile svevišnje.

Momentalna reakcija mi je bila prevrtanje očima. Da se ne lažemo, svi znaju na šta Balašević misli kad kaže ''te su višnje bile svevišnje''. Mada, pretpostavljam da je ovaj ''junak'' hteo da se našali tom pesmom, jer je moje ime Višnja.

A druga reakcija moja, ehh... Klela sam i univerzum i kosmos, i sudbinu i slučajnosti, jer sam baš kao i dama u pesmi morala da budem u beloj haljini.

Sva sreća nisam nosila crveni kaiš, ali opet je previše providno sve ovo. I papagaj i njegove namere!

Anita skakuće oko mene, drži me za ruke i smeje se, dok momci prave društvo glavnom cirkuzantu i recituju pesmu zajedno sa njim. Na kraju sam popustila, jer sam obećala Aniti da neću ja da budem jedini partibrejker. Ali isto tako svoj ubilački pogled nisam odvajala od dotičnog gospodina, u nadi da će da shvati moje mišljenje o ovom njegovom luckastom poduhvatu.

Po završetku pesme, krenuli smo da prikupljamo sve i da unosimo stvari u kuću. Dvojica momaka iz društva potovarili su se u jedan auto i otišli da prespavaju kod jednog od njih. U ovoj ovde kući imalo je mesta samo za mene u Anitinoj sobi i za trojicu muškaraca u prostranom dnevnom boravku. Andrija se dogovorio sa papagajem i Lignjoslavom da ostanu, jer su mu očigledno oni najbliskiji prijatelji.

Poslednji u dvorištu ostao je upravo naš glavni šaljivdžija, da unese još dve preostale stolice i svoju gitaru. A ja to u onoj žurbi nisam ni shvatila, sve dok nisam izašla napolje kako bih proverila da li je sve sređeno.

-Oh! Ti si tu? - upitam ga zatečeno, jer me je odmah ugledao i nisam imala vremena da pobegnem.

- Da. Ostalo je još ovo za uneti. - pokaže mi rukom ka sklopljenim stolicama.

- Mhm. Okej. Ja tu nemam šta da ti pomognem, tako da idem. Ćao! - okrenem se na petama i naivno pomislim kako sam uspela da šmugnem.

- Zar me se zaista ne sećaš, Višnja? Ili me ne prepoznaješ? - upita me tako nekim umirujućim tonom u glasu, a istovremeno tako dubokim i muževnim.

Auh, sranje! Nisam se izvukla!
I šta mi to, koj' moj, mili ispod kože od same njegove pojave u mojoj blizini?

- Ja... Mmm... - okrenem se opet ka njemu i vidim da mi prilazi. - Ja... Sećam te se. - izgovorim skoro nečujno, dok kontakt naših očiju stvara neku neraskidivu vezu.

- Tog dana si rekla da sanjam tvoje ime, jer mi ga ti nećeš reći. I sanjao sam ga zaista. Budan sam sanjao da se zoveš Višnja... Zbog boje tvoje kose... - uhvati mi jedan pramen nežno i obmota ga oko svog kažiprsta.

Auh, opet sranje! Ovolika blizina sa ovakvim primerom mužjaka nikako nije dobra za moju zagorelost!

Pa gaćice su mi već mokre samo zbog načina na koji mi se obraća! A da ne pominjem što su nam lica u sličnoj ravni i na milimetar razdaljine, jer se on nalazi na jednom stepeniku niže od mene!

Uh! Diši Višnja! Diši!

- Viki? - oglasi se Andrija i kao što munja podeli nebo, tako i on u tren oka prekine magičnu privlačnost između Kristijana i mene.

- Khm! Da da! Reci Andrija? - skočim kao oparena dva koraka od Kristijana i pogledam Andriju u oči.

- Hteo sam nešto da te pitam... - govori dok šeta pogled od svog druga do mene. - Pa, ako si raspoložena voleo bih da malo prošetamo do voćnjaka?

- Ja... Khm... - pročišćavam grlo, jer ne znam šta da radim.

Nekulturno mi je da odmah u startu odbijem Andriju, a ne znam ni o čemu želi da pričamo. Sa druge strane ne mogu da podnesem Kristijanov pogled...

Imam osećaj kao da ću ga izdati ako odem sad.

Ali među nama nema ničega, aman!

Višnja, prekini da ga trtomudiš više i kreni sa Andrijom da vidiš šta hoće!

A Kristijan ako želi nešto sa tobom neka te i on pozove u šetnju i neka ti jasno to kaže! A ne da mrsi tu neka muda i da ti prodaje romantične spike!

E tako!

- U redu. Samo da se obučem. - krenem nazad u kuću po svoju teksas jaknu.

- Daću ti ja moj duks! - spreči me Andrija u sekundi i odmah krene da se svlači.

Okej, sada mi je glupo da ga ponovo ispalim za to kao malopre.

Na silu mi nabaci svoju trenerku preko ramena, a ja mu se samo kiselo osmehnem na to i napokon pođemo.

- Kićo, ti prenesi Aniti i ostalima gde smo nas dvoje! - dovikne sada Kristijanu, koji je kao pokis'o stajao na ulazu u kuću, sa stolicama u jednoj i gitarom u drugoj ruci.

- Bez brige. - baci dotični još jedan pogled ka nama, pa uđe unutra.

Uh! Baš se bedno osećam sada...

Nego, 'ajde da vidim šta to dođavola Andrija hoće, pa da se bacam na tuširanje i spavanje. Mrtva sam umorna...

---