Promena mesta stanovanja.
Prelazak iz manjeg grada u metropolu.
Novo okruženje, novi ljudi.
Drugačiji mentalitet, drugačije navike.
I jedna voćkica u svemu tome.
Kako će se mlada i svojeglava vaspitačica snaći u toj priči?
Da li će se izboriti za sv...
Okej, ne postoji samo jedan jedini blindirani audi u crnoj boji na celom svetu. Što se toga tiče poverovala bih u puku slučajnost. Ali ono što mi raspršuje svaku nadu i verovanje u tako nešto su... Tablice.
E vala neka sam prokleta i ja i moje fotografsko pamćenje! Zbog njega sam do zadnjeg slova i broja upamtila čitavu registarsku tablicu lika sa kojim sam imala ''bliski susret'' pre neki dan!
Takozvani Roki telohranitelj-ubica.
Gledamo tako i dalje svi u njega kao da je zlatom pozlaćen, dok on gospodin, isto kao i onog dana, sasvim lagano otvara vrata i izlazi iz svog skupocenog automobila.
Jebati džibera...
Poučena, valjda, svojim prethodnim susretom sa njim, očekivala sam i sada da bude sav uglađen i nalickan. U kožnim cipelama i brendiranom odelu. Ali kako ova naša mala žurka na seoskom imanju uopšte nije prilika za takav autfit, cipele i odelo ostali su ovog puta kući da čame u ormaru. Pretpostavljam.
Dakle, lik je potpuno nonšalantno izašao iz vozila i to u belim starkama, tamnim farmerkama, običnoj beloj majici i sivom duksu preko toga. Pritom je sa zadnjeg sedišta izvukao akustičnu gitaru, a meni se tek tad upalila lampica u tintari.
- Čekaj čekaj... OVO je taj vaš Kića, koji će da nam svira večeras? - upitam zgranuto Anitu, ali se potrudim da samo ona to čuje.
Mada su se ostali svakako već raskokodakali i ustali da pozdrave papagaja. Odnosno Rokija. Odnosno telohranitelja.
Ma jebeš mi sve! Nikad mi nije bilo teže da nekome dam nadimak!
- Da. To je naš jedini član družine koji ima iole sluha za muziku. Svira perfektno gitaru, a od nedavno je počeo i da peva. Super je Kića. Dođi da vas upoznam. - kaže mi s osmehom i povuče me za ruku ka grupici koju su trenutno svi prisutni muškarci oformili.
Ou sranje! Prepoznaće me Roki garant! Da l' da se pravim da se ja njega ne sećam?
- Heej! Pa gde je naš glavni šarmer s gitarom? Šta te je zadržalo pobogu, pa ovoliko kasniš? - zaleti mu se Anita u zagrljaj, a on je spremno dočeka.
- Hej hej Huanita Virhensita! - odvali ova budaletina, što je meni u trenutku bilo krajnje smešno.
Virhensita se u španskom jeziku odnosi na devicu Mariju, Isusovu majku, iliti Bogorodicu.
Tako da apsolutno nikakve veze sa mozgom nema nadenuti nekoj devojci takav nadimak.
Ali lepo kažem ja - budaletina!
- Mnogo se izvinjavam što kasnim, ali otac me je zadržao nešto duže u firmi. Pa sam onda žurio kući da se okupam i presvučem i sada me evo napokon ovde kod vas. - odgovori joj papagaj Roki uz neki glupavi kez i tek tada zapazi moje postojanje.
Malo je reći da mu je kez odmah spao s lica.
Haha! Da, to sam ja bajo moj. Vidim da me nisi zaboravio. Mada ne bi mog'o sve i da hoćeš. Ovakve kao ja ne brišu se iz pamćenja tako lako.
- A ovo je? - pusti lagano Anitu i krene ka meni.
Idi bre čoveče, sad mi deluješ još krupnije nego onog dana! Sto kila gorila! Kladim se da bi lagano mogao volu rep da iščupaš!
- Višnja. Moja koleginica, cimerka i divna prijateljica iz Niša. - odgovori mu Anita, jer meni kao da je maca pojela jezik. - Doselila se nedavno u Beograd, pa rekoh da je upoznam sa našim društvancetom.
- Nišlijka dakle? Višnja? - pruži mi ruku, ne skidajući pogled sa mojih očiju i sasvim sitno izvije kut usne u smešak.
- Khm khm! Da... Drago mi je. - jedva se saberem da mu odgovorim, a onda me totalno šokira struja koja mi protrči kroz vene kada prihvatim njegovu muževnu šaku, kako bismo se rukovali.
Nije kao da ga nisam zamišljala od onog dana kada me je tako seksipilno uhvatio za ručni zglob. Nakon što sam ja njega ćušnula u grudni koš, naravno.
Uhh... Ti ne da si zagorela, Višnja, nego si pregorela! Pregorela ki licna!
- Hah. Ja sam Kristijan. I zadovoljstvo je moje. Nadam se da ti neće biti problem uklopiti se u naše malo, ali odabrano društvo. - nasmeši se sada iskreno i pusti mi ruku, pokazujući na ljude oko nas.
- Ma kakav problem, Kićo! Viki se već uklopila i to odlično, ako smem da primetim! - stvori se odjednom Andrija kraj mene i mrtav 'ladan me tako snažno svije u zagrljaj kao da smo u vezi.
Šta li je pa njega sad spopalo? Osećam se kao drvo kraj puta, oko kojeg se lokalne džukele takmiče ko će pre da ga zapiša i time obeleži svoju teritoriju.
Jebati ovi Beograđani!
...
Neko vreme nakon dolaska famoznog nam muzikanta, shvatila sam da je Anita ipak bila u pravu. Odličan je s gitarom, a Boga mi dobro i peva.
E, da mi je neko rek'o da je ovo druga strana medalje onog umišljenog šarlatana iz audija, ne bih mu verovala...
U ovom momentu svi smo se lepo okupili oko vatre i šćućurili, jer je već postalo hladno napolju, s obzirom da je tek april mesec, i slušamo majstora izvođača bez komentara.
- E pa, dragi moji, dosta je bilo balada za večeras. Hoćemo sada nešto malo brže, pa da idemo u kuću? Hladno je... - obrati se Roki svima, ali pogled ipak najduže zadrži na meni.
Da li zbog toga što sam se maltene tresla od svežeg vazduha, ili nečeg drugog, ne znam. Uglavnom, u tom trenu Andrija je skinuo svoj duks i bez pitanja ga prebacio preko mojih ramena, kao da je tek sada shvatio da mi je hladno.
A ja sam se opet osetila kao da se njih dvojica uporno u nečemu takmiče.
E nećete ga majci vala! Ne, preko mene!
- 'Ajde sviraj, pa da idemo. - ustanem naglo sa svog mesta, zbacivši Andrijin duks sa sebe. - A ti Akice dođi. - povučem Anitu da ustane sa mnom i da još jedan, poslednji put za večeras zaigramo.
Možda se taman od igranja malo i ugrejem.
- U redu. - osmehne se Roki zločesto, te zasvira melodiju.
Šta li si sad naumio, pokvarenjaku jedan?
---
Rất tiếc! Hình ảnh này không tuân theo hướng dẫn nội dung. Để tiếp tục đăng tải, vui lòng xóa hoặc tải lên một hình ảnh khác.
