VIŠNJIČICA U BEOGRADU

11. 𝐔𝐣𝐚𝐤

KRISTIJAN🥜

Od njihove do moje zgrade stigao sam, čini mi se, za sekund. Vozio sam kao sumanut, uzalud pokušavajući da izbacim Višnju iz glave.

I nju i onaj vatreni poljubac od malopre.

Sve mi se skupilo i sasvim jasno osećam da ću pući! Da li je realno da mi neka devojka za toliko kratko vreme načisto pomuti um? Imao sam ih mali milion, pa opet nijedna od njih nije takav uticaj imala na mene.

Ova mi se žestoko zarila pod kožu još od prvog trena kada smo se sreli. A kao da to nije dovoljno, sada mi i pamet polagano uzima!

- I ne može me zvati ''Kikiriki''! - viknem naglas i lupim pesnicom o kuhinjsku radnu površinu.

Pomislivši na to, pogled mi odmah pada na mog vršnjaka izdajnika, koji još od onog poljupca preti da izleti iz mojih pantalona.

- Šta pa ti hoćeš? Da umočiš u sok od višnje malo, ha? E pa nema! Hoću i ja, ali nema! - svađam se sa svojim polnim organom, ne shvatajući koliko bolesno to zvuči.

- Ove noći, dragi moj, ti i ja smo sami. I zbog toga nam ne gine hladan tuš, je l' znaš? - odmahnem glavom u neverici i uputim se u kupatilo.

Kako sam se mahnito svlačio ispred ogledala, tako sam sve vreme zamišljao nju kraj sebe. Tako bih joj lagano pokidao onaj tanani pamuk, bele boje, i oslobodio njeno vitko telo svega što ga skriva od mog pogleda. Onda bih joj svaki pedalj te glatke kože obeležio svojim usnama. Počevši od mirisnog vrata, pa se spuštao lagano naniže, sve do njenog užarenog središta, koje bi zbog mene imalo vlažnost u porastu.

- Uhhh! - isfrustrirano zagrmim, stisnuvši svom snagom obod umivaonika.

Ovo ovako ne ide. Moram se osloboditi ove napetosti i to što pre! Moram!

Potpuno nag, sa kopljem uzdignutim do granice bola, ulazim u tuš kabinu i palim mlaz hladne vode na najjače. Potom levu šaku oslanjam na zid, dok desnu obvijam oko svog druškana i krećem polako sa pokretima gore-dole, a onda sve više ubrzavam, zamišljajući Višnju.

Šta mi radiš Višnjičiceee...
Jao, šta mi radiš! Nisi ni svesna!

---

VIŠNJA🍒

Ne vredi. Ne mogu da prestanem da mislim na Kristijana, koliko god se trudila. Ne, nakon svega što se desilo među nama, a posebno ne nakon onoga što mi je Anita ispričala!

Dođe mi da iz ovih stopa saznam gde živi, odem kod njega i besramno ga zaskočim istom silinom kao što sam ga maločas besramno poljubila.

- Sranje, Višnja! Gubiš se devojko! Dozovi se pameti! - šljepnem se po obrazima, ne prepoznajući svoj odraz u ogledalu.

Uh, nema meni spavanja noćas.

- Osim ako... - setim se u jednom trenutku svoje kutije sa lekovima.

Momentalno pohitam do nje i krenem da rovarim po njenoj unutrašnjosti, tražeći tablete za spavanje.

- Jes! Evo ih! - ozarim se istog trena i odmah uzmem da popijem jednu.

Srećna i spokojna odlepršam do kreveta i udobno uronim u svoj mekani jastuk.

E tako. Sada će sve biti u redu. A kada se ujutru probudim, mislima o tom naduvenku neće biti ni traga!
Divota.

SUTRADAN

Okej, tablete za spavanje nisu imale baš onakav efekat kakav sam želela. Toliko su me oborile da me je Anita jedva probudila za posao. Uz to, isti taj posao trenutno jedva obavljam. Čak ni dečija cika i vika ne uspeva baš najuspešnije da me održi budnom i ornom za rad.