VIŠNJIČICA U BEOGRADU

22. 𝐒𝐚𝐦𝐨 𝐦𝐨𝐣𝐚

VIŠNJA🍒

- A evo ga i naš ženskaroš. - kaže Anita kroz zube i ustane, podižući i mene sa sobom. - Pa dobro, kako te bre nije sramota Kristijane?! Muvaš dve devojke u isto vreme? Ili što bi moja Nišlijka rekla ''hoćeš s jedno dupe na dve klupe''? Strašno. Nemam reči zaista. Baš si me razočarao sada.

- Anita, zamolio bih te da me ostaviš nasamo sa Višnjom. Ovo je između nas dvoje.

- Ma nemoj? Meni se nešto čini da je i treća osoba umešana u sve ovo. - suprotstavi mu se Anita, očigledno ne želeći da ga posluša.

- U redu je Aki... - oglasim se napokon i ja. - Možeš slobodno da me ostaviš sa njim.

- Ma nema šanse!

- Anita. Veruj mi. - pogledam je najozbiljnije moguće.

- Okej! - baci ruke uvis, pa priđe Kristijanu skroz do lica, preteći mu kažiprstom. - Ali tebi, idiote jedan, neka bude kristalno jasno da još nisam završila sa tobom! Još ćemo mi razgovarati! - ćušne ga ramenom i ubrzanim korakom ode od nas.

Okej. Konačno sam nasamo sa Kristijanom. Duduše ne iz onog razloga iz kog sam ja to želela, ali šta je tu je. Vreme je da se karte bace na sto.

---

KRISTIJAN🦜

- Višnja. - zagledam se duboko u njene oči i shvatim da je plakala.

Jao Kristijane, stvarno si kreten!

- Khm, pre svega hvala ti što me želiš saslušati... - započnem.

- Da da, nema na čemu. Izvoli onda. - kaže mi hladno i prekrsti ruke na grudima.

Duboko udahnem i najpre joj objasnim situaciju sa Milenom. Što se nje tiče ja zaista ništa nisam kriv i ništa pogrešno niti sam uradio, niti sam njoj dozvolio da uradi. Kada sam završio to izlaganje video sam u Višnjinim azurnim očima olakšanje. Htela ona to priznati ili ne, evidentno je bilo da joj je drago što između Milene i mene nema ničega, niti će ikada biti.

- Hah. Dakle ti si pravi srcelomac? - upita me nakon svega što sam joj ispričao.

- Ne bih ja to baš tako nazvao. Znam da nisam savršen, ali Milena je sama kriva za sve. Ja joj nikada nisam dao povoda da pomisli kako među nama može biti nečega.

- Mhm. Njoj nisi. A meni? Jesi li meni dao povoda za tako nešto, hm?

Okej. Ovom pitanju se nisam nadao.

- Ja... Khm khm! - odjednom se unervozim i krenem razvlačiti okovratnik svoje majice, koji mi se trenutno čini preuskim.

- Pa? - izvije jednu obrvu, očekujući moj odgovor.

Ne vrdaj sada Kristijane nesrećo! Lepo priznaj devojci sve.

- Pa, ovaj... Mislim da... Da. Verujem da tebi jesam dao povoda da pomisliš tako nešto.

- I? Šta si dobio time što sam se ja ponadala? To ti diže ego ili šta? Pojasni mi, molim te.

- Ne podiže mi ego...

- Nego?! - prekine me ljutitim tonom. - Od samog starta kada smo se sreli obletao si oko mene poput neke ptice grabljivice. Na kraju si uspeo i u krevet da me odvedeš, a nakon toga ti se misteriozno gubi svaki trag! Nije te bilo ni na mapi mesec dana, a onda se sretnemo ovde i ti mi opet posvećuješ glupe stihove neke glupe pesme! Koliko ti je godina, aman čoveče? Zar se tako ponaša zreo muškarac? - ton u glasu joj postaje sve ljući i ljući, ali razumem je.