VIŠNJIČICA U BEOGRADU

14. 𝐓𝐞𝐬̌𝐤𝐨 𝐦𝐞𝐧𝐢

KRISTIJAN🥜

Kao da mi nije bilo dovoljno što sam se one večeri zavadio sa ocem kod sestre u stanu, nego mi je sada još i ova mala bahata Nišlijka falila da dodatno dolije ulje na tu vatru!

Mada mi još uvek nije jasno na čemu sam sa Slavimirom, jer mi se od te noći nije više ni obraćao...

*FLASHBACK*

- Samo jednu stvar ti imam reći, Slavimire Stamenkoviću. DOSTA MI JE VIŠE SVEGA! Dosta mi je tebe i tvog ponašanja prema meni! Dosta mi je izrabljivanja, iskorišćavanja i ponižavanja! I sve to samo iz prostog razloga što sam ti, šta? Sin! Jebeni sin, ćale! - vičem iz petnih žila na njega, dok on samo podiže jednu pa drugu obrvu, gledajući me u čudu.

- Neću više tako da živim. Ili ćeš me tretirati privatno kao svog sina, a poslovno kao finansijskog direktora, što i jesam, ili dajem otkaz pa kud puklo da puklo! Znam samo da ovako više niti mogu, niti želim, pa ti vidi! Doviđenja! - sa tim rečima napuštam Hristinin stan, krajnje iznenađen što sam jednog velikog Slavka ostavio bez teksta.

*END OF FLASHBACK*
...

Zbog tog nemilog događaja nadao sam se da će me na poslu dočekati otkaz u pismenom obliku, čim se pojavim. Ali kako se to nije dogodilo prvog dana nakon naše svađe, nastavio sam dolaziti na posao svakog dana, najnormalnije. Kao da se ništa ni desilo nije.

Ne znam više šta da mislim... Šta sad znači mom ocu ova tišina?

Zanesen mislima o tome, izašao sam na terasu kako bih udahnuo svež vazduh, jer mi je odjednom postao prekopotreban. Odšetao sam do ograde i naslonio se laktovima na nju, posmatrajući gradsku vrevu kako polako jenjava. Potom sam pogled usmerio ka nebu i shvatio da je potpuno oblačno. Nijedna zvezdica se ne vidi. A samo par trenutaka kasnije, oblaci koji su prekrivali nebo nad Beogradom, stavili su svima do znanja kako nisu ovde samo u prolazu. Prve kapi kiše pokvasile su mi kosu, lice i ruke, koje su mi od laktova nadole bile gole.

Okej, dosta je bilo svežeg vazduha. Vreme je za povratak unutra.

I baš u trenu kada sam to pomislio, pogled mi je sasvim slučajno sleteo dole na ulične prolaznike, koji zbog iznenadne kiše počinju užurbano da se kreću. A jedna osoba posebno mi je zapala za oko.

Crvena kosa u boji višnje? Da nije to... Višnja?

Od te pomisli vratim se do ograde i pokušam bolje zagledati crvenokosu devojku. Bar koliko se sa četvrtog sprata to može učiniti. Tada sam spazio da za sobom vuče neki žuti kofer i prepoznao njenu odevnu kombinaciju od maločas.

E neka sam proklet! To dole i jeste Višnja!

Ostavio sam je na cedilu, pa je stvarno krenula kući peške! Zar toliko nema novaca za taksi? Ili za autobusku kartu bar?

Dok kunem sebe što sam ovako nešto dozvolio, u mislima mi se rađa samo jedna ideja.

Moram joj pomoći!

---

VIŠNJA🍒

- Ma daj bre! - gledam u nebo, ne verujući da je na svu ovu moju muku još i kiša počela da pada. - Jebote Višnja, koji si ti baksuz, pa to je neverovatno! E vala baš me briga! Neću da stanem pa taman padala i govna sa neba! Zabole me! Idem u stan i tačka! - gunđam nervozno sebi u bradu, dok mi tanana odeća sve više postaje natopljena od kiše.

Obična kišnica brzo se pretvara u pljusak, a ja zbog toga načisto šiznem! Ali mi ćud ne da da stanem, nego baš u inat pljusku sve većim korakom grabim napred.

- Višnja!!! Višnja!!!

U jednom momentu mi se učini kao da neko doziva moje ime, pa usporim malo.

- Višnjičice!!!

E taj nadimak me je već ukopao u mestu, te sam u trenu zakočila i naglo se okrenula iza sebe. U crnoj majici kratkih rukava i crnim trenerkama, Kristijan mi je hrlio u susret, gotovo skroz pokisao. Otprilike koliko i ja.

- Šta radiš ovde?! Jesi li poludeo?! - šištim na njega, dok mi se voda neumorno sliva niz lice i telo.

- Živim u ovoj zgradi. - pokaže mi rukom na soliter iza sebe. - Video sam te sa terase, pa sam pomislio da bi bilo fer da svratiš do mene dok ne prođe ovaj pljusak. Ipak sam ja kriv što peške ideš kući... - gleda me pokajnički, a meni zapela knedla u grlu.

On smatra da je on kriv, iako sam ja ta koja je njega izvređala?

Ma ti si, dečko, nestvaran...

- U redu... - klimnem glavom i stresem se od hladnoće.

- Hladno ti je? Dođi. - povuče me ispod svoje ruke. - Ja ću te zakloniti dok ne uđemo u zgradu. I daj mi taj kofer. - takoreći mi ga otme iz ruke, pa se brzim korakom uputimo ka njegovom stanu.

Uh... Ko bi rekao da će ovako nešto baš sada da iskrsne? Čudni su putevi Gospodnji...

- Izvoli. - obrati mi se tek kada smo zakoračili unutar njegovog stana, jer smo u liftu pred ogledalom oboje vešto izbegavali bilo kakvu vrstu kontakta. - Možeš odmah do kupatila da se presvučeš, a ja ću to obaviti u svojoj sobi. - kaže mi šatro opušteno, ali jasno vidim da me guta pogledom svu ovako mokru.

Ne znam šta je to sa ljudskim mozgom, ali i on je meni beskrajno privlačan tako mokar. Posebno sa tom crnom kosom, koja mu se trenutno cedi preko lica i majicom koja mu se načisto zalepila uz telo.

Uh... Goriš Višnja! Opet goriš!

A onda se nekako dozovem pameti i setim da u koferu imam samo prljave stvari! Nemam ništa čisto u čemu bih mogla sada da se presvučem!

Sranje!

- Ovaj... Da... Vidiš, tu postoji jedan problem... Ja... - trljam potiljak nervozno, izbegavajući njegov pogled.

- Šta?

- Khm, nemam čistu garderobu u koferu... - uzdahnem i spustim glavu poraženo.

- Hah! Pa to uopšte nije problem, Višnjičice. Daću ti ja nešto moje, važi? - nasmeje se najiskrenije i najlepše na svetu, a ja zbog toga uspem jedino da klimnem glavom tupavo.

- Evo odmah ću ti doneti neki šorts i majicu. - kaže s osmehom i nestane iza snežno belih vrata.

Uh... Uzimajući u obzir sve što se trenutno dešava, teško da ću ja preživeti ovu noć.

U njegovom sam stanu, koji je, uzgred, fenomenalno sređen i mirisan. A kroz par minuta biću i u njegovoj odeći. I kao da sve to nije samo po sebi već dovoljno sluđujuće za mene, biću i u njegovom društvu.

Njegovoj blizini...

Njegovom zagrljaju...

Njegovom krevetu...

U krevetu i zagrljaju?! Ma šta?! Trgni se, devojko, 'alo!!!

Uhh... Da. Definitivno je. Nikom nije noćas kao meni. Kao meni, teško meni...

---