VIŠNJIČICA U BEOGRADU

23. 𝐕𝐞𝐜̌𝐞 𝐳𝐚 𝐩𝐚𝐦𝐜́𝐞𝐧𝐣𝐞

VIŠNJA🍒

Dugo smo se ljubili i u zanosu grabili jedno drugo što više. To mi je bio jasan znak da sam i ja njemu nedostajala sve ovo vreme, kao i on meni. U jednom trenu smo se čak toliko zaneli da me je Kristijan pogurao unazad i udarila sam dupetom u ono široko stablo od maločas.

- Ah! - viknem.

- Izvini! Izvini Višnjičice moja! Jesi li dobro? - upita me zabrinuto i krene da me gladi po zadnjici, brinući se da se nisam povredila.

- Heej! Polako Kikiriki! Imaćemo vremena i za to. - našalim se, aludirajući da već sada želi reprizu našeg seksa.

- Hah, molim? - zbuni se. - Aa to? Ne ne ne! Nije mi to bilo na pameti trenutno. - nasmeje se, ali ruke i dalje ne sklanja sa mog dupeta.

- Ma je l' da? Dobro onda. Hajde da se vratimo na žurku. Zbunili smo bespotrebno sve one ljude tamo.

- Okej. Ali imam jednu malu zamerku.

- Koju? - sada sam ja zbunjena.

- Obećala si da me nećeš više zvati ''Kikiriki''.

- Oh, oprosti. Omaklo mi se. - pogledam ga naivno. - Uostalom, ako uzmemo u obzir tvoje dimenzije tamo dole, verovatno bi najprikladnije bilo da te zovem ''Patlidžan''. - nasmešim se perverzno.

- Hahah! Ma nema šanse! Tek tada će mi se svi smejati!

- Znaam! Šalim se budalo moja. - ćušnem ga. - Ali svakako ne mogu da te zovem ''Kića'' kao svi oni. Previše me podseća na papagaja.

- Okej. Kako me onda želiš zvati?

- Ne znam. Najlakše i najlepše mi je da te oslovljavam po pravom imenu. - slegnem ramenima.

- U redu. Ta privilegija biće samo tebi dozvoljena. - takne me po nosu i poljubi na blic. - Hajdemo sada. - obgrli me oko struka i krenemo.

Sada kada je sve leglo na svoje mesto, čak mi je i smešno što sam onoliko brinula oko svega. Ipak nije nemoguće da se neko poput Kristijana zaljubi u nekog poput mene.

---

KRISTIJAN❤️

Koračamo zagrljeni ka ostatku društva, a ja ne mogu osmeh skinuti sa lica. Eh, da sam znao koliku će mi radost veza sa Višnjom doneti ne bih čekao ni trena da uplovim sa njom u tu pustolovinu.

A ja budala čekao mesec dana. Svašta od mene.

Što smo bliže grupici, to jasnije primećujem izraze na njihovim licima. Uglavnom se svi smeju. Jedino nas Anita posmatra procenjivački i već znam da ipak neću izbeći njenu grdnju. Ali neka. Zaslužio sam.

Druga osoba koja se takođe ne raduje onome što trenutno vidi, naravno je Milena. Ali za nju me najiskrenije boli ona stvar. Sve je sama sebi natovarila na pleća i očekivala ne znam ni ja šta. Ovako će joj, nadam se, biti najjasnije kako stoje stvari između nas.

- E hvalim te Bože i presveta Bogorodice! Napokon ste se smuvali! - prvi se oglasi Andrija i sve nas zasmeje.

- Tako je brate moj. - namignem mu i smestim se u jednu od baštenskih fotelja, a Višnju povučem u svoje krilo.

- Viki, dobro si namučila ovog našeg balvana, svaka ti čast! Ovoliko koliko je večeras trčao za tobom mislim da u životu nije istrčao! - nastavi budala, obraćajući se Višnji.

- Umukni bre više, alapačo! - opomenem ga i opet se svi smejemo.

Ubrzo nakon toga žurka je nastavila teći svojim tokom, a moja Višnjičica se napokon malo opustila, iako je na početku bila stegnuta. Znam da joj je sve ovo novo i zbog toga sam joj dao vremena da se prilagodi.