Between good and bad boy

Poglavlje 24

Na obali reke Ejvon, mala grupa studenata sedi ispred svojih štafelaja i vredno slika. Pred njima se pružaju zeleni pašnjaci, nebo plave boje, kao da je voštanom bojicom obojeno i reka koja je fokus njihovih uljanih boja i četkica. Ah, kako samo volim leto. Tako sporo dolazi, a velikom brzinom prođe. Odaljili smo se jedno od drugog. Poslednji put smo se videli kada je došao po svoje sestre. Nije progovorio ni reč. Ta tišina me je više bolela, nego bilo koju lošu reč da mi je uputio, da me je pogledao i sa dosta mržnje mnogo bi mi lakše bilo od te usrane tišine. Ipak, ne odustajem od njega. Vožnja dovde je sve da bih mu pomogla.

Ovaj čas koji iz daljine posmatram je deo letnje škole u Batu, a osobe koje je pohađaju su iz svih krajeva sveta. Od Amerike, preko Rusije i KIne,  Australije i Afrike do Evrope. Ima svakojakih nacija. Ali pak, najviše osoba iz Amerike i Kine. Predavač im je Sean. Mršav i koščast starkelja, sa titulom ispred svog imena i prezimena, finog držanja, posmatrao je njihove radove, pomno ih pratio i bodrio.

"Odlična nijansa crvene, Ann", "Savršeno Li Čhu","Samo tako Vasilij." - samo su neke od opaski koje im je upućivao. 

Njegova pažnja je sada bila na meni. Mahnula sam mu kao znak da sam tu. Čim me je ugledao razvukao je svoj simpatičan osmeh od uva do uva. Sean, iako ima oko 60 godina, za svoje godine izgledao je i suviše dobro, na sebi je ima plavi kombinezon umazan svim bojama. Dok mu je glavu krasila beretka, a lice mali brkovi, podesćao je na francuske umetnike u doba impresionizma. Nas dvoje smo se upoznali tokom mog prvog boravka u Londonu. Posetila sam njegovu samostalnu izložbu. Njegovo zapažanje, istančan ukus za umetnost su mi odmah privukli pažnju. Nažalost izgubila sam kontakt sa njim, zbog svih komplikacija koje su se desile u mom životu. Lice mu se širi u još veći osmeh dok ja sa vrha stepeništa vičem.

"Sean, to sam ja Marry. Sećaš me se?" 

Sean, ne voli formalnost i već pri prvom kontaktu mi je napomenuo kako ne voli da mu neko persira. Oseća se dosta starije i, kako on to kaže, ne opušta se u društvu gde mora sa nekim da bude na Vi. On, gvirnu ispod svojih naočara i opet se nasmeši. 

"Marry, draga." - on uzviknu dok je ostavljao svoje učenike i hitro krenuo ka meni. Širi ruke i prima me u svoj zagrljaj.

"Zar se zaboravlja takva devojka poput tebe?"- odgovara mi, a zatim dodaje: "Zašto se nisi najavila? Ili jesi? Počinje da me izdaje pamćenje."- poverava mi se, gurkajući me u rebro uz osmeh. Očigledno da se našalio.

"Izvini odlučila sam u poslednji čas. Želela sam da te vidim."

Dobro delimično je tačno. Da, uželela sam se svog prijatelja, ali bila mi je i potrebna njegova pomoć. Prava istina je da sam se jutros probudila i želela da na kratko pobegnem iz Londona. Dva sata vožnje duž autoputa M4 su mi prijala. Povetarac koji mi je mrsio kosu kroz otvoren prozor mog Mini-ja, moćan glas Leonarda Koena mi je milovao sva čula, natero me je da bar na kratko zaboravim tugu koja me je tiskala. 

"Divno." - zaključuje on, okrenuvši se ka svojm učenicima. 

"Dozvolite da vam predstavim moju, jako dobru prijateljicu Marry."

"Zdravo." -  horski mi odgovoriše, svako svojim naglaskom engleskog jezika.

Nevino se smeškam i odmahujem glavom u znak otpozdrava iako mi je strašno neprijatno. Nisam osoba koja obožava da je u centru pažnje, što se i može zaključiti iz mog dosadašnjeg života. To neprijatno isčekivanje nekog glupog pitanja, na koje htela ne htela moram da odgovorim. Međutim, svih tih banalnih situacija me je spasao moj prijatelj koje je osetio glad. Moram priznati da ni ja nisam baš nešto sita. Jutros sam izletela iz kuće, ni kafu nisam popila, i sada su moja creva zahtevala makar malo hrane. Sean, pogleda na svoj ručni sat koji je krasio njegovu levu ruku.