Between good and bad boy

Poglavlje 25

Ponekada se  zaista zapitam, da li sudbina stvarno postoji? Da li nam je sve zapisano tamo negde ili mi diktiramo ritam sopstvenog života? Da li tamo neko gore drži naše živote u svojim rukama i određuje kada će se i kako će se nešto desiti u našim životima? 

Da li je naš budući muž naš drug iz odeljenja kojeg nikada nismo primećivali ili pak slučajni prolaznik koji nas je zakačio u prolazu, pa kao znak izvinjenja nas pozvao na piće i tako sve kreće? Za to ne znam, ali mogu da tvrdim da ono što mi se desilo poslednje dve godine nije slučajnost.

Sada, dok stojim ovde između dve vatre, premotavam film u glavi i pitam se gde sam pogrešila. Zašto sam sama sebi zakomplikovala život, kada je i onako bio dovoljno zakomplikovan. Možda nisam trebala da žurim u nekim odlukama?

Ah, život mi je bio mnogo lakši dok su me gađali hranom u srednjoj, kada su mi se rugali u lice i nazivali me nakazom. Koliko god mi to tad izgledalo ogavno i bedno, sada želim da vratim vreme i sve ispočetka. Naravno, preskočila bih određene deonice iz prošlosti, ako ne bih bila u mogućnosti da ih promenim. Pogled mi je na momku koji je uvek spreman na borbu, bez i malo straha, opasan s vremena na vreme, bezobrazan, ali u dubini duše jako nežan. Zatim se okrećem ka osobi bez mana. Nežna, svetla, nasmejana, dobra, ali ne savršena za mene. Kao i svaku devojku privlačili su me momci koji su izgledali kao bad boys. Prekomereno gledanje teen filmova me je dovelu u tu situaciju. Pa da, moj život je poput nekog teen filma. Ja sam sramežljiva devojka, koju svi ismejavaju, ali u koju se zaljubljuje najlepši muškarac u gradu i pri tom je jako opasan.

Samo što ovo nije teen film sa happy end-om! Brzo se vraćam u realnost. Moja pažnja je preusmerena ka Zayn-u, čije lice je pokazivalo napetost i tenziju. 

"Želiš li odgovor?" - upitao je pomalo ironično.

"Zayn..." -pokušavam da izgladim stvari, mešam se između njih i hvatam ga za ruku. 

"Molim te, nije ni vreme ni mesto." - upućujem mu pogled pun molbe da prestane. Ali, on odbija i nastavlja po svom. Gosti kafića baš i ne mare za nas, svako je zazuzet svojom brigom, svojim problemima i nekim temama. Živahnost i smeh koji je dolazio iz bašte kafića, uopšte se nije uklapao u našu situaciju.

"Mislim da si o tome trebala pre da razmišljaš." - dobacuje mi prekor, a zatim se opet okreće ka Niall-u.

"Vidi druškane, za početak i ja ću jednu kafu, pa da na miru popričamo." 

Nakon par minuta za naš sto je konobar doneo još jedan topli napitak. Tih par trenutaka, svi smo ćutali i razmenjivali poglede. Više njih dvojica, dok sam ja želela da propadnem u zemlju. I sada dok sedim, razmišljam da nije sudbina neka tamo dovela do svega ovoga, već ja. Sama sam kriva što sam jednog vukla za nos, dok sam s drugim bila. Ali bila sam slomljena i bilo mi je potrebno jedno rame za plakanje. Niall je se sam ponudio i u tim trenucima to mi je tako prijalo. Postavila sam se prema njemu kao prijatelj i sada premotavam film i mučim svoj mozak da se vrati u te dane i podseti me gde sam mu dala nadu da može nešto vise. Šta sam to uradila ili rekla da bih mu ulila neku šansu da ćemo biti par? Izlasci na večere,u pozorišta širom Londona, gledanje filmskog maratona, njegovo pevušenje je bilo krajnje prijateljsko. Ili samo ja to tako mislim? 

Ma bravo Marry,  glupačo jedna!

 A Zayn? Na njega sam pala na prvu, nije bilo tih kočnica koje su mogle da ga zaustave da mi se uvuče pod kožu. Sada se pitam da li sam i tu preterala? Možda sam samo bila obična devojka koja je bila željna pažnje i ljubavi, a on mi je sve to pružio. Jeza me prođe od usana, duž kičme, pa do stopala. Osećam svaki njegov dodir na koži, osećam svaki poljubac, svaku povredu, razočaranje, radost i tugu. I dalje moje telo žudi za njim. Te usne kada izgovor moje ime, razoružaju me na prvu.