Between good and bad boy

Poglavlje 11

Prosede kose, gotovo upecatljivih i krupnih crnih ociju, iz kojih se nazirao umor kroz stakla naocara za vid, posmatrao me je dekan Univerziteta. Dugo je gledao u moje papire, pazljivo citajuci svaku napisanu rec. Zidni sat koji je slao tik-tak zvuke stvarao mi je jos jacu nervozu. Nekoliko dana pred pocetak fakulteta bivam pozvana, bez razloga.

Da li sam izbacena? Bila je, definitivno, prva misao koja mi je proletela glavom. Ovaj Univerzitet bio je poznat u svetu po prestizu, visokom obrazovanju, ali i po konzervatizmu.

Moja sramota, ce me pratiti dok god budem disala, ali samo do mene je da li cu uspeti da se izborim sa njom.

“Slabost i nemoc je samo stanje duha Marry. Sad  treba pokazati da si najjaca. Onda, kada svi misle da si najslabija, kada si najvise slomljena ti treba da se rodis iz pepela. Jer nije bitno koliko puta si pala do cilja koji si zacrtala, vec koliko si puta ustala onda kad ti se sudbina mesala u planove.” - reci doktorke White su mi dosta pomogle poslednjih 4 do 5 terapija. Iako, sam jos uvek pokusavala da saznam sta je nju tako povredilo u zivotu uspela sam sebe koliko-toliko da izlecim Ako sam uopste i bolesna bila...

“Gospodjice Marry...”- dekan, na cijem stolu je pisalo da se zove Ben Jepsen, je konacno progovorio, nakon sto je dobrih 15-ak minuta bio udubljen u papire koji su bili ispred njega...hmm na njegovo prezime odmah mi se u glavi odmotavala pesma Carly Rae Jepsen – Call me maybe, ali sam ubrzo prestala i pokusala da se uozbiljim.

“Jako sam zadivljen vasom biografijom.”

“Hvala gospodine Jepsen.” - prokomentarisala sam ili bolje bi bilo da sam rekla gospodine ''call me maybe''. Ok Marry uozbilji se, podsvest me je budila, dok se boginja u stomaku vec njihala uz taktove letnjeg hita.

“Imali smo na umu da vas izbacimo...” - oh ne, necete valjda!

“...ali Vi ste potencijal koji ne smemo tek tako da ispustimo. Vi ste zajedno sa jos jednim momkom pridobili nase simpatije, da smo morali da odstupimo od svih pravila. Jer... ni taj momak nije bas sjajan, ali je jako talentovan. Tako da gospodjice Marry upoznajte decka koji je upravo usao na vrata...”

Pogled mi se zatamnio na pokret  ociju ka momku koji je na sebi imao farmerice, majicu, starke i koznjak, pravi rok fazon. Skinuvsi naocare, sa svojih ociju, pogled koji mi je uputio, sve vise mi je oduzimao vazduh u ovoj zatvorenoj prostoriji, cinivsi je tako uskom i malom.

Kao kroz maglu cujem dekana koji izgovara...

“Upoznajte naseg novog studenta gospodina Zayn-a Jwaad-a Malik-a.”

“Izvinite, potreban mi je vazduh.”- rekla sam i izjurila iz kancelarije na hodnik Univerziteta koji je vrveo od pridoslih studenata sa svih strana sveta. Mogao se cuti nemacki, spanski, francuski, malo losiji engleski, pa cak i arapski i hindu jezik. Sva ta lica su me plasila, a njihovo prisustvo gusilo. Imala sam osecaj da je prostorija jako mala za sva ta lica i da ce me svakog momenta ugusiti. Zar moras da se pojavis svaki put kada pokusavam da pobegnem od tebe?

*~*

“Sta ces ovde?”- upitala sam ga naslonjena na zid Univerziteta.

“Dosao sam da te potrazim, jer je dekan zabrinut za tebe.”

“Zabranjeno je pusenje ovde.”- rekla sam mu pokazujuci na znak koji je stajao na zidu.

“Ne pusim vec mesec i po dana.”

“Oh...”- pokusala sam da budem sasvim hladna, dok sam u sebi izgorevala u zelji da uradim dve stvari: prva je da ga osamarim, a druga je da ga poljubim. Mada, vise sam zelela da ga samo sklonim od sebe.

“Marry, nisam hteo...”

“Ne dodiruj me.”- rekla sam kroz zube, uputivsi mu ostar pogled, nakon sto sam nasilno i naglo istrgla ruku iz njegove.