Between good and bad boy

Poglavlje 3

Poglavlje 3

Lagana setnja duz ulica u LA-ju, je nesto sto mi je najvise nedostajalo. Isla sam i nisam dozvolila da mi misli ometaju trenutak srece, srece sto sam ponovo na zivahnim ulicama ovog grada visoke mode. Polako sam se priblizavala parku na kome sam ugovorila sastanak sa Zayn-om. Svaki korak blize, teralo je moje srce da udara jace. Nije moje srce udalo jace od straha zbog te trake, vec od straha da ne izgubim osobu koja mi dosta znaci u zivotu. Ako je vec i nisam izgubila? 

Presla sam ulicu i nasla sam se na stazi koja je bila poplocana kamenjem, dok su se na travnjacima nalazili mladi i stariji parovi uzivajuci u popodnevnom pikniku. Bila je nedelja, dan kada je park bio prepun i kada je bilo gotovo nemoguce naci mesta na klupicama, ali Zayn je izgleda uspeo da pronadje i to ne bilo koju vec samo nasu klupicu. 

Na sebi je imao crne uske farmerice, belu majicu i kosulju prljavo bele koja je bila raskopcana skroz. Oko vrata je imao ogrlicu, ne bilo koju, vec onu koju sam mu ja poklonila. Bila je to ogrlica od srebra koja je na sebi imala privezak Jing i Jang, ja sam predstavljala belu, a on tamnu stranu. Ili kako bi on umeo da kaze “Ti si ovaj svetli deo moje tamne duse.” 

Mahnula sam mu kako bih mu stavila do znanja da sam stigla, na sta je on uzvratio osmehom. 

“Hej, stigao si ranije. Nisi me valjda dugo cekao?”- rekla sam zagrlivsi ga, ali sam ga brzo pustila, jer je to sve tako tesko delovalo na mene. Tako blizu, a tako daleko. 

“I ti stigla ranije Marry.”- uzvrativsi mi, pokazajucu mi rucni sat na levoj ruci. Bilo je 17:25, tacno 35 minuta ranije sam dosla.

**

“Zasto si me pozvala?”- upitao me je, okrenuvsi se ka meni.

“Zelela sam da popricamo?”

“O cemu to?”- sada je sva njegova paznja bila preusmerena na meni.

“Ovaj, ja, ovaj.”- reci su se saplitale jedna o drugu, onemogucujuci mi da govorim. Prstima sam preplitala, spustenog pogleda, slagajuci misli u glavi.

“Da li je sve u redu?”- rekao je nakon sto me je uhvatio za bradu i opet sam pogledala te njegove oci, one oci u koje sam se jos prvi put zaljubila, jer sam duboko u tim ocima videla onakvog momka koji je bio kada je bio pored mene. Nezan, dobar i pre svega zaljubljen. 

“Nedostaje mi svaki tvoj buduci otisak na mom telu. Svaki deo tebe, svaki deo nas. Nedostaje mi ono sto nigde ne mogu da pronadjem, osim u nama. Boli me ta razdaljina, izdaja koja me gusi, svaki put kada pomislim o tebi. Zelim da se budim kraj tebe, da me uveseljava tvoj osmeh, ali nesto mi ne da. Nedostaje mi ona ja kada sam sam sa tobom.”- rekla sam u jednom dahu, pokusavajacu da suzbijem suze. Nisam marila za traku, vec za nas. 

“Razumecu te , ako me odbijes, jer to je najmanje sto zasluzujem od tvoje strane, posle svega.”- dodala sam, vrativsi pogled na zemlju.

A on? O je samo cutao. Ili se mozda kao i ja suzdrzavao. Sve te emocije, sva ta galama u parku za nas je bila nema. Nismo culi ni smeh ljudi, ni vrisak dece ni plac beba, vec ono sto cuti izmedju nas dvoje. A to je nemoguca ljubav. 

“Onog dana u Londonu...”- zapoceo je recenicu, zahtevajuci govorm tela da vratim pogled,a zatim je nastavio.

“...Svaki moj otkucaj srca te je zvao, ali ti nisi marila. Pustila si me da odem i nisi me zaustavila. Ili nisi ni marila za nas. Ali, danas...danas si tu. I zelis me. I ja tebe zelim. Niko nije umeo kao ti da me zavede, da me nauci da volim i da se promenim. Cak ni Perrie to nije umela. Dozvoli mi da veceras te grlim i ljudim, da te mazim i sutra budem razlog tvog osmeha. Ne zanima me sto za nesto vise od 20 dana odlazis za taj London, zelim da tih 20-ak dana bude najboljih u nasem zivotu. Zelis li to Marry?”- upitao me je pruzivsi mi ruku.