𝒫𝓇𝒾𝓅𝒶𝒹𝒶𝓈̌ 𝓈𝒶𝓂𝑜 𝓂𝑒𝓃𝒾

3. Poglavlje

Aurora P.o.v
Moji putevi do škole bili su vrlo strahoviti. Preko šuma i brda. Sad ćete sigurno reći kako me nije strah, kako se ne bojim. Pa navikla sam. Jedino što me je strah je po mraku se vraćati zimi kada se brže smrači.

"Auroraaaa" začula sam dovikavanje iz daljine od svoje prijateljice. Jedna jedina koja je tu uz mene kad god je trebam, ona mene, ja nju.

"Evo nam Alise u zemlji čudesa!" dovikala je jedna plavuša koja je bila zaokupirana više momcima nego curama. "Jao pogle šta je obukla..." gađenje se čulo od osobe koja je bila u tom društvu.

"Ma razbit ću im face!!" rekla je moja prijateljica ljuto i krenula prema njima. Ja sam je brže bolje zaustavila. Ne trebaju mi još veći problemi. Nije mi se dalo još i s njima bavit. "Nemoj radit probleme molim te. Pusti neka pričaju ja sam navikla na ovo sve. I tako pričaju sebi u prazno." odgovorila sam joj a onda se začulo školsko zvono.

Na satovima sam većinom bila odsutna. Pogotovo u zadnje vrijeme. Prvi sat sam imala povijest, to me je najmanje interesiralo. Sjela sam u predzadnje klupe kao i uvijek. A onda je krenulo predavanje.

"Aurora znaš li kada je nastala prva radio stanica? Koje godine?" trgla me je iz misli. Pogledala sam je kao da je prvi put vidim. Sva zbunjena. "Profesorice mislim da ste našu Alisu u zemlji čudesa probudili iz sna hahaha" rekla je ista ona plavuša kao sa dvorišta škole. A onda je počeo i smijeh.

"Aurora šta se dešava sa tobom." upitala me prijateljica koja je sjedila kraj mene dok sam ja čak i nju gledala kao da je prvi put vidim.

"Aurora, nakon sata ostani voljela bi s tobom popričati ali nasamo." rekla je profesorica povijesti na šta sam ja samo kimnula glavom. Predavanje se nastavilo. Ponovo sam odlutala u svoje misli.

Napokon kraj sata. Veselila sam se sve dok se nisam prisjetila da moram sa profesoricom pričati. Svi su krenuli iz učionice van dok sam ja ostala sa profesoricom. Nisam znala šta me očekuje. Pa sam se malo i pribojavala pričati s njom.

"Aurora je li sve u redu s tobom?" prvo pitanje koje mi je profesorica postavila. "Nisam profesorice, moj otac želi da me da strancu, a ja ne želim." glas u meni me tjerao da tražim pomoć, ali znam kako bi se sve završilo. Upala bi u još veće probleme.

"Jesam profesorice samo mi ova tema koju radimo baš i ne ide.." nabrzinu nešto slažem samo da ne bude još veći problem. Sad samo nadam da neće mog oca zvat na roditeljski sastanak.

"Sigurno Aurora? Gle mogu ti pomoć ako trebaš pomoć samo mi reci." ponovo je krenula da me ispituje razna pitanja dok sam ja molila Boga samo da me pusti iako sam silno željela da tražim pomoć od nje. "Profesorice sigurna sam, kažem vam, ne ide mi tema koju trenutno radimo. To je sve." rekla sam sigurno i uvjeravajući.