𝒫𝓇𝒾𝓅𝒶𝒹𝒶𝓈̌ 𝓈𝒶𝓂𝑜 𝓂𝑒𝓃𝒾

5. Poglavlje

Aurora P.o.v
"Jutro mila moja" odgovorila je njena majka. Jabuka koju sam zagrizla mi uskoro i presjela kada sam čula na putu prema van razgovor mog oca. Razgovarao je s nekim na mobitel.

"Ne brini sredit ću sve u pet dana, bit će tvoja u roku od tjedan dana. Moram samo vidjet kako ću s njezinom školom..." a onda sam samo izjurila van bez da više i jednu riječ slušam. Nisam mogla niti jednu riječ da progovorim, ali su moje suze same padale niz moje obraze. Trčala bez razmišljanja kuda idem, i gdje ću.

"Djevojčice jesi li dobro?" upita me stariji čovijek pa možda oko dvadeset godina, bar je tako meni izgledao kad sam ga pogledala na tren. "Daj da ti vidim ranu. Mene se ne moraš bojati djevojčice ja ti neću ništa" odgovorio je opet stariji čovjek kada je htio da mi popipa ranu.

Izmakla sam se a onda nekako krenula dalje da trčim ne osvrćući se za čovjekom. Boljele su me više riječi koje sam čula nego koljeno koje sam raskrvarila.

Eleonor P.o.v
"Samo trči malena moja, uskoro nećeš moći bježati od mene. Djevojčice moja"  pomislio sam dok sam ostao gledajući za njom kako trči i polako mi nestaje u daljini.

Bio sam blizu njihove kuće kada sam vidjeo da je izašla sva uplakana trčeći nekamo. Nisam htio da je pustim samu pa sam krenuo za njom, ali pala je na koljena u jednom momentu i rasjekla svoje koljeno pa sam joj se odlučio približit. Nisam htio da išta shvati pa sam glumio ljubaznu osobu. Znao sam čija je kćer. Znao sam i da će uskoro biti pod mojim vlasništvom.

Aurora P.o.v
Kiša je počela da pada, bila sam sva mokra do kože kada sam se ponovo vratila pred vrata svoje kuće i nisam marila kako izgledam.

"Kako te nije sramota!!! KAKO SE USUĐUJEŠ OVAKO SE VRATIT KUĆI!!!" od udaraca njegovog šamara pala sam na pod. Nisam marila za njegovu dernjavu već mi je u glavi bio današnji razgovor sa nepoznatom osobom koji je vodio moj otac.

"Ksenija da se nisi usudila branit ju, pripremat ćemo je za svadbu. Što prije treba da se uda." ponovo je rekao da me želi dat nekom nepoznatom čovjeku kojeg ni ne poznajem.

"Molim te oče ne čini mi to. Sve ću uradit samo me molim te nemoj dati nekom strancu." preklinjala sam ga na koljenima. Plakala sam, molila sam, ali ništa pomagali nije. Ponovo sam iste scene doživljavala, čapanje kose, povlačenje pa i u sobu zaključavanje.

Ovoga puta samo sam legla na pod, skupila se koliko god sam mogla te krenula jecati u tušini. Nisam se htjela udat. Ne sa petnaest godina, pa pobogu još sam premlada da bi se udala. Kako da školu završim, šta ako taj netko bude još više nasilan prema meni već što je otac. Pa ja ne znam ništa radit, ne znam kako ću radit kućanske poslove, sve što sam s majkom znala je postaviti stol kada bi trebali jesti.