Ljubav iz daleka

6. MARTINA

Koliko god izbegavala Leonarda,on je znao svaki moj korak. Poslao mi je milion poruka posle revije,ali ja nisam ni na jednu odgovorila. Jutro posle revije je bilo uvek najzauzetije. Sofija i ja smo prisustvovale raznim intervjuima,radio prenosima i gostovanjima na televiziji. U podne sam imala dogovoren ručak sa Leonardom. Želim da to otarasim danas i da se mirne glave vratim u Milano. Santino i ja smo se uputili u restoran koji je Leonardo rezervisao. Kada sam ušla unutra restoran je bio prazan,za stolom u centru restorana je sedeo Leonardo. 

Moja zaljubljesnost u njega je bila dobro sakrivena spolja,ali unutar mene je odvijao rat. Razum i srce nisu sarađivali. Srce je želelo da sve prizna,a razum se nije slagao sa njim. Ja sam glumila hladnu verziju sebe koju sam ponekad mrzela a nekad obožavala.

,,Oterao si sve da bi razgovarao sa mnom."

Ustao je sa stolice i prišao mi.

,,Kako romantično." - rekla sam sarkastično

,,Ovo je jedini način da razgovaramo."

,,Postarao si se da ne pobegnem opet." 

,,Izvoli."

 Izvukao mi je stolicu na koju sam sela. On je seo pored mene. 

,,Nemam puno vremena. Budi brz." 

,,Za našu veridbu će sutra znati ceo svet. Ti i ja moramo da popričamo o tome gde ćemo živeti."

Nasmejala sam se. Na samu pomisao da ću živeti sa njim,u želudcu mi je muka. Grlo mi se steže i ne mogu da dišem.

,,Ja i ti nećemo živeti zajedno."

,,Martina. Ni ja ne želim ništa od ovoga. Radim ovo samo zbog mojih roditelja." 

Na dvoje razmišljamo isto. Samo smo želeli da naše porodice budu srećne,a nas dvoje ćemo patiti do kraja. 

,,Ja imam kuću u Milanu. U njoj niko ne živi." 

Naše venčanje je planirano za kraj Novembra. Maštala sam o svom venčanju od kada sam bila mala. Nisam ga zamišljala ovako,ali u našem svetu je ovo normalno. Moja tvrdoglavost je moja najeća mana i pod hitno sam morala da popustim. 

,,Dobro. Preseliću se kod tebe. "

U njegovim očima sam videla da mu je drago što sam konačno popustila. Lice mu se ozarilo,smešak mu je dotakao lice.

,,Jel to sve?"

Iz unutrašnjeg džepa sakoa je izvadio crnu kutijicu i spustio je na sto ispred mene. 

,,Izvoli."

Ostala sam zatečena.

 ,,Ne možeš da budeš verena bez prstena." 

Nasmejala sam se kiselo. 

,,Hvala ti. Vidimo se."

Ustala sa stolice i zašla iz restorana. Kutijicu sa prstenom sam držala u ruci. 

,,Gospođo,auto je ovde. Možemo krenuti."

 Santinove reči su me trgle iz misli. Kutijicu sam gurnula u tašnu. Leonardo nije ni reč rekao na to što prsten nisam odmah stavila na ruku. Nije čak ni reč rekao na to što nisam otvorila kutijicu da ga vidim. Nikada nisam bila jedna od onih devojaka koju su zadivljavale takve stvari. Blještavi nakit i duge priče o modi koje su trajale satima. Ja se bavim modom,to je moj svet ali ne volim da pričam o tome u nedogled.