Ljubav iz daleka

12. MARTINA

Otvorila sam oči. Sve je mutno,nejasno. Ovo nije moja soba. Gde sam ja? Na stolici pored mog kreveta je spavao Leonardo. Razgledala sam sobu. Ja sam u bolnici,ali idalje nisam sigurna šta se desilo. Pokušala sam da ustanem,ali snage nisam imala. Ležala sam na boku i posmatrala ga dok spava. Bilo mi je žao da ga probudim. Spavao je tako mirno. Promeškoljio se i protrljao je oči. Pogledao me je sanjivo.

 ,,Šta se desilo?" 

,,Onesvestila si se." - šapnuo je tiho

Kajem se što mu nisam rekla istinu i što me je u takvom stanju video.

,,Zašto mi nisi rekla?" 

Pomilovao me je po kosi. 

,,Izvini. Stvarno mi je žao." 

,,Razgovaraćemo posle. Sada se odmori." 

Ubrzo sam zaspala. Spvala sam spokojno jer je on bio tu,pored mene. Osećala sam se sigurno jer je on tu. Znam da naš odnos nije od početka bio najbolji. Konstantno smo izbegavali jedno drugo. Posao je bio naš izgovor za sve. Odlagali smo ručkove i večere i tražili razne izgovore. Samo da ne bi delili isti vazduh zajedno. 

 ,,Moraš da jedeš."

Stojao je naslonjen na zid sa prekrštenim rukama na grudima.Prostrelila sam ga pogledom.

,,Kako ću ja izaći na kraj sa tvojom tvrdoglavošću?"

,,Ne možeš. Od početka si zapeo."

 Nasmejala sam se kiselo. U sobu je ušao doktor. Nisam mu se obradovala jer znam šta sledi

,,Pošto prošlu terapiju niste ispoštovali. Prepisao sam Vam drugu terapiju. Insulin ujutru i uveče."

 ,,Da li je to sve?" - pitao je Leonardo

,,Pet dana strogo mirovanje."

,,Hvala Vam,doktore." - rekao je Leonardo

 Santino je ušao u sobu sa kolicima. Leonardo mi je pomogao i smestio me u kolica. Uživao je u mom mučenju. Osmeh sa lica mu nije spadao. Uživao je da me nosi u naručju kao da sam dete,a mene je to izluđivalo. Odneo me je u naručju u spavaću sobu. Spustio me je na krevet i ušuškao. Pokušao je da se iskupi za sve što se desilo. 

,,Ja moram do firme na sastanak.Vratiću se.Nekoliko dana ću raditi od kuće." 

 ,,Zašto?" 

,,Kako misliš?"

 ,,Ja sam kriva. U redu? Ja sam kriva što ti nisam ništa rekla. Ja sam kriva što sam krila sve od tebe."

Pogledom je istraživao moje lice. Nije znao kako da odgovori. Stojao je u mestu sa rukama u džepovima. Nije progovorio nijednu reč. 

,,Biću sa tobom dok se ne oporaviš. U redu?" 

,,Priznala sam ti kako se osećam. Ne treba zbog toga da mi udovoljavaš." 

,,Ja...nisam imao vremena da razmislim o svemu što se desilo." 

,,U redu je." 

Nasmejao se. Posle toga je nestao iz sobe a ja sam gledala kako odlazi. Ostala sam prikovana za krevet. Imala sam vremena na pretek za razmišljanje i za posao.