Stefan je tiho sedeo na ivici kreveta, posmatrajući Manon dok je spavala. Njena duga plava kosa rasuta je po jastuku, a on ju je nežno mazao. Dok ju je nežno pomicao pramenove kose, njegov pogled je bio oštar, a misli su mu bile otrovne. Pažljivo je posmatrao Manonino telo koje je mirno ležalo, pokrivač se lagano povijao sa svakim njenim udahom. Pogled mu je zadržan na otkrivenoj koži vrata, malom uskom vratu i sitnim ključnim kostima . Nije osećao nelagodu dok ju je dodirivao po kosi i gledao njenu ogoljenost, a njegov um se preplavio mračnim mislima. Osećao je potrebu da stegne taj mali vratić i udavi, a osećao je i potrebu da meku kožu izljubi, zasisa, pustoši, sve dok ga ona ne prihvati. Znao ju je ovako noćima gledati, maziti dok je ona spavala, ali sada mu je potreba bila jača od svega. Mrzeo je tu malu balavicu svim srcem, osećao gnev prema njoj, ali njeno telo... to je bilo ono što je želeo. Te njene nevine oči, drski pogled, njen osmeh, njene grudi, njenu zadnjicu, njeno sve, pa čak i njen strah. Želeo ju je onako kako ne bi trebao, a mrzeo je onako kako je zaslužila.
Manon se polako probudila, otvarajući oči i zbunjeno pogledala u njega. „Šta radiš ovde?" pitala je, dok je njen pogled bežao od njegovog. Izraz na njegovom licu bio je miran, previše nepomičan, skroz nelagodan, jeziviji nego pre. Manon je znala da joj Stefan dolazi noćima u sobu, da sedi na krevetu i da je posmatra. Uvek se pravila da spava, plašeći se šta bi mogla da ugleda pred sobom. Manon je privukla prekrivač bliže telu , i zaštićenski se obgrlila rukama oko stomaka. Stefanu nije promaklo da se stisnula, nije pomoglo što se prekrila, kada su njene sočne usne sanjivo izgovarale : „ Stefane?"
Neprimetno se trgnuo , kada joj je sa usana skliznulo njegovo ime. Njen pogled je odavao šokiranost, a plave oči opisivale su nelagodu koju trenutno oseća. Skoro nikada ga nije nazivala imenom, pa mu je ovo bilo čudno.
„Samo te posmatram," rekao je s niskim, tišim glasom.
Manon je gledala u njegovu slomljenu ruku u gipsu. Nije ga pitala ništa. Nije je zanimalo, ali drago joj je bilo što je barem malo osećao bol. Njena koža se naježila dok je pokušavala da razume taj trenutak, osećajući kako je nešto u njemu, nešto mračno, preseče tišinu. Iznenadio ju je poklonom: prsten sa malim urezanim detaljima.
„ Za tebe , " rekao je sa nekim poluosmehom koji joj se gadio. „ Otvori ga."
Spustio joj je prsten u dlan. Bio je lep, suviše lep , da bi joj poklonio tako nešto divno. Otvorila je njegovu unutrašnjost, kao što joj je rekao, a tamo je otkrila skriveni beli prah. Bila je to droga. Njihovi pogledi su se sreli, a Manon je osećala potrebu da teleportira u ovom trenutku, da je to bilo moguće.
„Šta ? Zašto mi ovo daješ?" upitala je, a glas joj je drhtao.
„Želim da učiniš nešto za mene." Otvoreno je rekao, a Manon se osećala još nervoznije.
„ Da progutam ovo? Kreativna ideja da me navučeš na drogu, ali odbijam to!" oštro je rekla.
„ Da progutaš?" Ponovo se nasmejao, pakosno, krajnje jezivo. „ Nije ovo za tebe." Zatim je mirno izgovorio: „ Da sam te hteo kao zavisnicu, odavno bi sada klečala pred mnom i molila za jedan red!"
Manon nije skidala pogled sa prstena.
„ Zbog čega onda?" nesigurno je upitala. Stefan je ćutao, gledao njeno zaprepašteno lice. Osećaj moći nad njom ga je izuzetno privlačio. „ Za koga je?"
„ Konačno pravo pitanje , Manon!"
Gledao je kako balavica zatvara unutrašnjost prstena i stavlja ga na kažiprst. Stefan se kiselo osmehnuo, znajući da je dobio bitku.
„ Pametno, Manon. Ponekad je bolje igrati se s vatrom. A ti to najbolje znaš, zar ne ?" " Narugao joj se, misleći na to što ga je zaključala u sobi u nadi da će izgoreti u požaru.
