On je lek za moju dušu

Davidova priča

" Nemaš za šta da se izvinjavaš " ušao je u sobu i seo na krevet do mene. Digla sam se u sedeći položaj jer je ova situacija to zahtevala. " Ova soba je pripadala mojoj mlađoj sestri Irini " i tu je zastao jer mu je bilo teško i to se videlo na njegovom licu. Tada sam mu se približila i zagrlila sam ga. Nakon par sekundi on je spustio svoje ruke oko moga struka. " Ne moraš da pričaš " rekla sam mu jer sam videla koliko mu je teško. " Ne moram ali želim to da podelim sa tobom, sa nekim ko će razumeti " dodao je on i čekao je neki moj znak da može pričati. Ja sam samo klimnula glavom i lagano se osmehnula da ga ohrabrim. " Nestala je pre 2 godina i nikad više nismo čuli ništa o njoj. Policija je tražila ali nje nije bilo kao da ju je zemlja progutala " polako je pričao i svaka njegova rečenica je u meni izazivala sve više saosećanja. " Mama se i dalje nada da će se ona pojaviti ali prošle su 2 godine " tužno je dodao. " Znam kako ti je ali bar postoji nada da će se pojaviti Davide. Moja majka i sestra to sigurno neće " pokušala sam da ga utešim i ne shvatajući da sam mu rekla. " Kako to misliš da se neće pojaviti?" čudno me pitao. Izgleda da nije čuo priču o mojoj porodici od komšija. " Poginule su u saobraćajnoj nesreći pre 7 godina " dala sam mu odgovor a on me pogledao sa sažaljenjem. 

" Nemoj tako da me gledaš " drsko sam mu rekla jer mrzim da me neko žali. " Kako te to gledam?" pitao je kao da nije znao o čemu je reč. " Žališ me kao i svi ostali. Nije mi potrebno ničije sažaljenje." ponovo sam mu odgovorila i on je samo klimnuo glavom. " Sara ja tebe ne žalim, divim ti se. Nakon svega toga ti i dalje stojiš uspravno." rekao je i lagano je krenuo smanjivati udaljenost između nas.        " Šta to radiš "  pitala sam ga. " Ššš" rekao je dok se sve više prilbižavao dok njegove usne nisu završile na mojima. Par sekundi nisam znala šta da radim ali sam onda uzvratila poljubac. Tada se odmakao od mene i pogledao me sa nekim sjajoj u očima koji verovatno ni on nije znao objaniti. Samo je ustao i otišao kao da se ništa nije desilo. Legla sam na krevet ljuta što je nakon ovoga samo napustio sobu.

David P.O.V

   " Šta to radiš "upitala me nervozno.. " Ššš" odgovorio sam jodok sam  se sve više prilbižavao srećući se sa njenim mekanim usnama . Par sekundi je samo nepomično stajala ali je onda uzvratila. Uskoro sam se odmakao od nje i pogledao njen začuđeni izraz lica. Nisam znao šta bih joj rekao jer sam bio previše rastrzan pa sam ustao i izašao iz sobe. Nisam ni znao kako da joj objasnim ovaj poljubac, ja jednostavno nisam momak koji će priznati da mu se neko sviđa. " Bravo Davide ispao si kreten " ljuto sam rekao sam sebi i pitao se kako ću sad da se pojavim pred Sarom. Da sam bar ostao u sobi pa šta god bi se desilo bar ne bi morao razmišljati o ovome sad. Krenuo sam niz stepenice i video sam mamu kako sedi na kauču u dnevnoj sobi. " Mama zašto ne spavaš?" pitao sam je zabrinuto jer je ovo bilo vreme kad je legala. Nije mi ništa odgovorila pa sam prošao i video da je plakala. " Mama zašto mučiš sebe?" tužno sam rekao i pogledao u njene ruke gde je čvrsto stezala Irininu majicu. " Ti to ne možeš da razmeš, sine. Ona je bila moja kćer i kada znam da negde pati što je daleko od nas srce mi se slomi" tiho mi je odgovorila plačljivim glasom. Nisam znao šta da joj kažem pa sam je zagrlio jer je to ono što je trebala, podrška koju nije dobila od mog oca nakon što je Irina nestala. " N ego zar ova devojka ne živi preko puta nas?" odlučila je da skrene sa teme. " Da živi ali je ostala sama " rekao sam što tiše uzimajući u obzir da možda nije zaspala. " Tata ju je ostavio pre neki dan a mama i sestra su joj poginule u nesreći pre 7 godina čini mi se " dopunio sam kad sam video da me čudno gleda. 

" Jadna devojka " prokomentarisla je moja mama dovoljno tiho da je ne bi čula. " Mama ako je Irina živa, ja ti obećavam da ću je pronaći i dovesti je tebi " rekao sam je i ona me zagrlila kako može samo jedna majka da zagrli. " Hvala ti sine " rekla je puštajući me iz zagrljaja. Ustao sam i laganim koracima se popeo na sprat i ušao sam u sobu. Skinuo sam majicu sa sebe i bacio se na krevet. Nisam mogao prestati razmišljati o svom postupku i načinu na koji će biti protumačen. Razmišljao sam do kasno u noć nadajući se da će san uskoro da dođe ali nije kao da je hteo da me muči. Nakon 2 sata prevrtanja po krevetu i kapci su mi postali teški te su pokrili moje oči kada sam polako tonuo u san. 

Tada sam video Saru u beloj kratkoj haljini sa malom devojčicom kako idu prema meni. " Tatice " vikula je Emili i potrčala prema meni. Sagnuo sam se i obuhvatio je svojim rukama, podignuo i zavrtio u krug. " A meni nema pozdrava " javila se Sara i pogledala prema nama. " Dođi ovamo " rekao sam joj i privukao je u zagrljaj. " Nedostajale ste mi, više vam ne dam da idete bez mene " veselo sam im rekao i još jače ih zagrlio. Tada je svetlost postajala sve jača i moje oči su se otvorile i našao sam se na svom krevetu. " Sve je ovo san " razočarano sam izustio. Tada sam pogledao kroz prozor i video sunce visoko na horizontu kako sija i javlja nam da je divan dan. Tada sam se setio da je Sara u sobi preko puta i pitao sam se da li se probudila. 

Digao sam se iz kreveta i pošao u kupaonicu da obavim jutarnju higijenu. Sve je to ubrzo bilo gotovo iako sam pokušao da odužim trajanje toga. Znao sam da kad završim da ću morati da se vidim sa Sarom. Navukao sam majicu na sebe i izašao iz sobe. Silazeći niz stepenice čuo sam glasove koji dolaze iz kuhinje. Nečujnim koracima sam došao do kuhinje i stao ispred shvatajući da Sara i moja mama pričaju. " Pa Sara šta misliš o Davidu, da li se lepo ponaša prema tebi?" morala je moja mama da postavi to pitanje. 

Šta je Sara odgovorila saznajte u sledećem nastavku...