On je lek za moju dušu

Možda ipak ima nade za mene

" Da li postoji nešto što ti želiš nas pitati?" upitao me Daniel ja mislim. Iako sam htela da ih pitam toliko toga reči nisu izlazile. Duboko sam udahnula da dođem sebi i da se smirim. " Pa koliko imate godina " je bilo prvo sto mi je palo na pamet. " Ja imam 21  " rekao je Daniel. " Ja imam 19 " odgovorio je Mario. " A ti?" obojica su rekla u isto vreme. Koliko su različiti, toliko su i slični što je bilo veoma simpatično.

 " 17 " odgovorila sam " još koji dan " dodala sam kad sam skontala da je za 7 dana moj 18 rođendan. " Oh pa kad tačno?" pogledali su u meni obojica i osetila sam se nekako srećno. " 17 za 7 dana tačnije. Ali nema niko ko bi se toga setio sem Mie " tužno sam rekla i spustila pogled jer se suza pojavila u mom oku. Daniel mi je prišao, nežno me uhvatio za bradu i podigao moju glavu. Susrela sam se sa njegovim smeđim očima punim saosećanja.

 " Nemoj molim te " tiho sam mu rekla a on me pogledao čudno. " Nemoj da me žališ " objasnila sam mu i njegovom se pogledu vratio sjaj. " Čuj, ja nikad nikoga nisam žalio, sem ovde budale iza tebe pa neću ni tebe. Ako je čovek zdrav ne zaslužuje žaljenje " nasmijano se pokazao prema Mariu koji nije odmah shvatio šta je rekao. " Ma koga ti žališ sad ću ja tebi pokazati " odgovorio mu je Mario i skočio na njega. Da sam bar ja imala sa kim tako da se zezam. Naravno Mia mi je bila kao sestra ali to nije bilo isti odnos kao kod Daniela i Maria. 

Videla sam koliko su srećni bez mene u svom životu i nisam htela da donesem svoju nesreću u njihov život pa sam se samo pokupila i otišla dok oni nisu obraćali pažnju. Tiho sam otvorila vrata i pre nego što sam ih zatvorila još jednom sam bacila pogled na njih dvojicu da ih upamtim tako sretne. Iako je moja duša htela da plače moje oči više nisu imale snage. Zatvorila sam vrata i trčeći pobegla da odem pre nego što skontaju da me nema, ako uopšte i primete. Ipak sam ja osoba koja je pre tek par sati ušla u njihov život i o kojoj ne znaju apsolutno ništa. Ponovo sam otišla u park jer sam tamo pronalazila spokoj koji mi je trebao. Sedeći u parku ugledala sam most i donela sam najvažniju odluku u životu. Ustala sam i lagano krenula prema mostu. Dok sam hodala izvadila sam telefon i počela pisati svoje oproštajno pismo mada nisam znala kome ga pišem jer sem Mie nije bilo osoba koje bi tugovale da odem. Nisam znala šta da napišem jer ništa nije imalo smisla pa sam se odlučila da iskažem svoja osećanja .

" Hej Mia, znam da ovo i nije baš pravi način i da bih trebala ostati da se borim ali se onda zapitam za šta tačno da se borim, ko će me pogurati napred kad zastanem, ko će me potapšati po ramenu kad uspem, ko će me vratiti na pravi put kad skrenem i najvažnije ko će mi pomoći da ustanem kad padnem. Odgovor na sve jedno pitanje je niko, jer nikoga nije ni briga. Znaš i sama koliko sam patnje, bola i suza ostavila u krevetu i ujutro ustajala sa osmehom da me drugi ne žale zato je možda bolje da odem. Ako moj tata, hoću reći David ikad sazna reci mu da nisam ljuta i da mu opraštam, da uživam sa mamom jer ću to i da radim. Hvala ti Mia, bila si mi kao sestra a teta Maria kao majka. Nikad vam to neću zaboraviti. Mnogo vas volim, oprostite mi i nemojte plakati za mnom jer znaš koliko mrzim to " završila sam i ostavila tako znajući da će policija pronaći telefon i dati ga Mii. 

Još jednom sam pogledala svoj park, udahnula sam vazduh punim plućima i prešla ogradu. Osetila sam se olakšano nakon svoje odluke. " Dolazim mama " rekla sam i raširila ruke spremna da se bacim. Skočila sam ali nisam pala već sam ostala visiti u vazduhu. Podigla sam pogled i videla da neko drži ali je bio mrak da nisam mogla videti. " Ovde je pomozi mi, ne mogu je podići " vikao je muški glas druge ograde mosta ali ga nisam prepoznala. " Pusti me " vikala sam na čoveka koji je sprečio moj susret sa mamom. Tada me povukao i prebacio preko mosta. 

" Pa dobro jesi li ti normalna " iznervirano je vikao neko iz daljine. Kada se približio videla sam ljutitog  Maria a onda sam skrenula pogled na osobu koja me i dalje držala za ruku a to je bio Daniel. " Pa curo gde ti je pamet " ljuto je viknuo i Daniel. " Ma šta vas briga za mene, spasila sam vas od svog prokletstva budite bar malo zahvalni " istrgnula sam ruku iz Danielove jer me previše stezao i boljelo me. Okrenula sam se i krenula otići ali me tad uhvatio za drugu ruku i počeo vući za sobom. " Jao daj ne budi dete, kakvo prokletstvo " već je smirenije govorio Daniel. " Pa tako je nikome nisam donela ništa dobro, svi su me ostavili tako će te i vi. Htela sam za promenu ja da ostavim sve " odgovorila sam mu dok me i dalje vukao za sobom. " Ne lupaj " i dalje je vikao iznervirani Mario. " Niti ko tebe ostavlja, niti koga ti ostavljaš već svi idemo u hotel " pogledao me Daniel." Pusti mi ruku boli me" rekla sam i povukla ruku iz njegove." Divljak jedan" rekla sam sebi u bradu. " Znaš da sam te čuo " istaknuo je Daniel. " Dobro je bar nisam bezveze rekla " provocirala sam ga ali nisam htela više da se raspravljam sa njima pa sam ga pratila dok je Mario išao iza mene.

Šta će Sara da radi, kako će se uklopiti u novu porodicu čitajte u sledećim nastavcima.