On je lek za moju dušu

Untitled Part 34

Daniel P.O.V

Nakon što nam je Sara rekla ono što je rekla otišli smo. Celim putem smo razmišljali šta dalje i kako. Da li možemo nastaviti biti s njom kao njena braća ako nas ona ne smatra svojima? " Dan šta da radimo " upitao me Mario a ja nisam znao šta da mu odgovorim na pitanje koje se i meni mota po mislima od kad smo krenuli. " Ne znam Mario, nisam pametan kad je ovo u pitanju. Povredilo me t o što je rekla i ne znam da li je to stvarno mislila. Šta ti misliš da trebamo uraditi?" dao sam mu odgovor i postavio pitanje. " Ja ne znam šta ćeš ti uraditi ali ja moram da se vratim ipak je ona naša sestra. Daniele njoj nije bilo lako u životu, moramo je razumeti ili bar probati. Ja se vraćam da pričam s njom da vidim kako ona nas vidi u stvari, bez besa i vike i svađe. " odgovorio mi je i rekao ono što sam i ja mislio samo nisam mogao to da kažem. Oduvek sam ja bio dete koje nije iskazivao svoje mišljenje ali je radilo po svome. 

" Upravu si, moramo nazad. " rekao sam i okrenuo auto. Dok smo se vozili bojao sam se da ne učini ništa sebi kao prošli put, samo što smo prošli put stigli na vreme. Kako sam sve više razmišljao stiskao sam gas i u sekundi smo bili ispred njene kuće. Istrčao sam iz auta i ne zatvarajući vrata. Prišao sam kući i pozvonio ali nije bilo nikoga. " Dan, šta ćemo sad? Kako ćemo tati na oči ako joj se nešto desilo.?" paničio je Mario a sa njim i ja samo što nisam pokazao. " Ne znam šta misliš gde bi mogla otići? Pričao si sa njom, gde ide kad želi razmišljati?" postavljao sam pitanja a on se zamislio. " Znam gde je idemo " rekao je i otrčao u auto. Isto sam uradio i ja. Ušao sam u auto i pokrenuo ga sve to u žurbi. " Mario gde idemo?" pitao sam svog mlađeg brata. " Kod njene majke. Kada je povređena ode kod nje i priča sa njom. Tamo ćemo je naći " rekao je i to je bilo sasvim logično. 

Brzo sam vozio i uskoro smo  bili na groblju. " Kako da nađemo grob?" upitao sam Maria a on je polako krenuo gledati okolo tražeći nešto. " Mislim da ne treba da tražimo, pogledaj tamo " rekao je i pokazao mi na devojku koja leži na zemlji, kao da je mrtva. U sekundi mi je kroz glavu prošlo hiljadu misli a jedna najvažnija,  samo da je dobro. Mario je potrčao a za njim i ja. Nikad u životu nisam ovako brzo trčao. Za sekund smo se našli pored njenog tela ali nije bilo nikakvih znakova povrede. Kleknuo sam i počeo da je dozivam.

" Sara, Sara molim te otvori oči " rekao sam i nesvesno se jedna suza spustila niz moje lice pravo na njen obraz. Tad se malo namrštila a meni i Mariu se pojavio ogroman osmeh na licu. Tada je ona počela da otvara oči. " Sara pogledaj nas. Reci da si dobro. " rekao je Mario. Ona se uhvatila za glavu kad je krenula da se podigne i ja sam je prihvatio da joj pomognem. " Zašto ste došli nakon svega što se desilo, nakon što sam vas povredila, nenamerno. " rekla je a nas dvojica smo se samo pogledali već znajući odgovor. 

" Ti si naša mala sestra i znamo da si to rekla u ljutnji. " rekao sam joj grleći je. " Mnogo smo se uplašili da ti se nešto desilo. " rekao je Mario a onda sam i  njega povukao u zagrljaj. "Od sada pa nadalje, šta god da se desi moramo se držati zajedno, uvek i zauvek. Mi smo jedni drugima najpotrebniji. Znam da smo se tek upoznali ali daj nam priliku Sara da ti dokažemo da možemo biti najbolja braća na svetu " rekao sam joj a ona je počela da plače. " Nemoj plakati ako ne želiš da nas vidiš reci i otićemo odmah i nećeš nas više videti. " nastavio sam. " Ne plačem zato. Mnogo sam srećna što ste ovde i što sam vas upoznala. Mnogo mi je drago što imam braću kao što ste vi " rekla je i izazvala osmeh na našim licima i opet smo se zagrlili sve troje. " Uvek i zauvek " rekla je Sara još nas jače stežući.

Nadam se da će vam se svideti.