Mrzim što te volim

Šta se to ovde dogadja?

Uf stvarno sam gladna.
Gde li je kuhinja?

Ustajem sa kreveta i krecem da je nadjem. Na putu do kuhihje vidim stepenice. Gde li vode? Pitam se bas.

Joj stomak mi krči, baš sam gladna. Nema veze više me zanima šta ima gore. Polako se penjem uz stepenice, zapažam da je kuća baš prostrana i lepa. Dolazim na sprat i vidim tri sobe. Pitam se ko još živi ovde, ili ko je živeo?

Ulazim u jednu od soba i na radnom stolu vidim sliku neko dvoje ljudi. Kako su mi samo poznati, gde li sam ih ranije videla? Uf kako mrzim što ne mogu ničega da se setim. Odjednom čujem otključavanje vrata.

"Dosadice, vratio sam se. Gde si?"
Šta da radim, šta da mu kažem zašto sam ovde? Joj Saro glupačo koji te djavo terao da se penješ uopšte.

"Dosado"-glas mu je postajao sve jači i uznemiteniji.
Uf moram da se sakrijem. Gde ću? Ispod kreveta, ma ne. Ormar, ne. Terasa, može. Krećem ka terasi ali me jedan glas zaustavi.

"Šta radiš ti ovde?"-reče hladno i ljuto.
"Pitao sam te nesto!"
"Pa,.. ovaj, ja,.."- ne znam sta bih mi rekla ajde misli Saro.

"Slusam."- reče, ali kao da je znao da nemam odgovor.
"Pa trazila sam kuhinju i... "
"I sasvim slucajno si se popela ovde, je li?" rece sarkastično

"Pa mislim, ja, ovaj, trazila sam kuhinju, stvarno jesam, ali sam naletela na stepenice i htela sam,..."
"Htela si da virnes malo, da pretutas po tudjoj kuci, upadas u tudje sobe ko neki provalnik?!"-reče besno.

U tom trenutku od zbunjene ja postadoh besna.
"Ja provalnik!"- rekoh iznervirano.
" Slusaj ti me doveo ovde, izvukao iz bolnice, ostavio na sred puta onako povredjenu i na kraju me zakljucao u ovoj kuci kao zatvorenika, i na kraju sam ja provalnik i lopov!"- rekoh i osetih kao da mi je pao kamen sa srca.

"O zar ces se za sve sto se desi vaditi na to!"-reče jako besno.
"Slusaj ja sam ti spasio zivot i treba da mi budeš zahvalana, a ne da mi preturas po kući,dosadjujes mi i vičeš na mene!"

"A kako si ti to meni spasio život, mislim s obzirom da mi nisi odgovori ni na jedno pitanje od ranije."
" Izlazi napolje iz ove sobe!"- reče odlučno.
" I nemoj da ti je palo na pamet da se u bilo kom trenutku opet popneš ovde."
" Ovaj sprat je za tebe zabranjena zona."

"E bas necu da sidjem."- rekoh ali se pomalo uplasih njegove reakcije.
"Šta si rekla?!"-reče iznenadjeno.
"Ja ovde ostajem, a ti kako hoces, sve dok mi ne odgovoriš na moja pitanja."-rekoh odlučno.

"Važi."- reče i stvarno pomislih da će mi odgovoriti.
Ali umesto toga, on me podize, snese niz stepenice i vrati na onaj krevet na kom sam ležala.

Kako me je samo gledao. Za trenutak sam ga se uplašila.

"Ostaćeš ovde neceš ići gore a ja ću ti odgovoriti na tvoja pitanja kad ja to budem želeo!"- reče, izlete iz kuće i opet zaključa vrata.

Hoće li ovako biti svaki put kad se posvadjamo. On će me bacati u krevet, zaključavati me i ostavljati samu ovde.

"O Bože pomozi mi da se setim makar nečega iz mog života, barem neke sitnice."-rekoh, zagrlih kolena i zaspah.