Mrzim što te volim

Neočekivani preokret

Daniel

Gde li je sad ona dosada? Da li je uspela da se snadje sama. Ma baš me briga sama je kriva. Daj bre ne migu da prestanem da mislim na nju. Dal ipak da se vratim, ipak sam ja dužan da brinem o njoj, sad kad su njeni roditelji,...

Ne ne mogu da se vratim. O ta moja glupa savest. Zasto ne mogu da prestanem da mislim na nju. Kako li joj je glava od udarca. To je to, vracam se.

Konačno stižem do mesta gde sam je ostavio, ali nje nema. Gde je mogla da ode, šta ako je nekog stopirala. Nemoguće ovde uopšte niko ne prolazi. Možda je krenula peške nazad. Iskreno se badam da jeste.

Nigde ničega samo mrak i put, prazan, jeziv. Šta mi bi da je ostavim, koja sam ja budala. Vidim nešto, ti. nekoga kako leži pokraj puta. O Bože to je Sara.

Izlazim iz kola, uzimam je u naručjee. Kako je samo bleda i hladna. Ja sam monstrum, kad sam je ostavio tako povredjenu samu u nedodjiji. O kako je samo lepa dok spava i ćuti. Od sad ja sam zadužen za nju. Ona nema nikoga osim mene i moram da budem uz nju.

Konačno stižem kući, iznosim Saru iz kola, unosim je u kuću i stavljam na krevet. Dok je pokrivam, razmišljam sta da joj kažem kad se probudi.

Koji odgovor da smislim na njena pitanja, neću joj sigurno reći istinu.Smisliću već nešto do sutra najvažnije je da ona bude dobro. Ležem pored nje i tonem u san.

Sara

Budim se u krevetu u nekoj kući. Kako sam završila ovde? Poslednje čega se sećam je da sam se srušila na putu.

Neko leži pored mene. Ruka mu je prebačena preko mog stomaka. Ne usudjujem se da pogledam ko je. Ipak se okrećem i vidim onog misterioznog lepotana. Tj. vidim idiota koji me je ostavio u sred ničega.

Ja idalje gledam u njega. Zašto ne mogu da se pomerim ili bar sklonim pogled s njega? Nemoguće zar mi se svidja, neće moći Saro.

"Nema šanse"-slučajno rekoh naglas.
"Pričaš sama sa sobom?"- reče smeškajući se.
"Ne ja,.."-ne znam sta bih mu rekla.
"Šta to nema šanse?"-nastavi on.
"Pa...ovaj, šta ti mene uopšte ispituješ pa ti ni na jedno moje pitanje nisi odgovorio a da ne pominjemo to što si me ostavio na sred puta."-rekoh iznervirano.

"Slušaj,.."- nastavi on smireno kao da se ništa nije desilo.
"Neću!"-prekidoh ga.
"Sad ja pričam"-nastavih samouvereno.
"Ti pričaš, pa ti samo pričaš od tebe niko ne može da dodje do reči"-reče smeškajući mi se u lice. "Baš si prava dosada."- nastavi.
"Molim, ma ti ti si jedan običan idiot. I mutav si. I bolje da si me ostavio na puta. Ustvari i idem sad"- rekoh i krenuh ka vratima.

"Gde si pošla dosadice?"-reče, uhvati me oko struka,spusti u krevet i pogleda me pravo u oči. O kao su samo divne. Kako je on,.

"Pa dosadice ja sad moram da idem ali vidimo se kasnije"- reče, nasmeja mi se i istrča iz kuće i pre nego što sam i stigla do vrata on izadje i zaključa ih.

"Pusti me napolje!"-povikah.
"Žao mi je dosadice vidimo se večeras, ako si gladna posluži se sa hranom iz friždera"-reče i osetih mu smeh u glasu.
"Ma ti si jedan,.."-pokušah da izgovorim ali me in prekide.
"Uživaj u razgovoru sa sobom, prijatan dan ti želim"-reče i ode.
"Čekaj, ne ponovo"-rekoh očajno

Opet me je istavio samo me je sad zaključao da be odem nigde, joj kad se vrati pokazaću mu ja ko sam.