Mrzim što te volim

Zao mi je.....

Sara

"Mark?"-rekoh pogledavsi ga upitnim pogledom nakon sto je zatvorio vrata.

"Otisao je. Vise se nece vracati."-rece odsecno.

"Dobro je."-ubaci se Dzes skocivsi Marku u zagrljaj.

Valjda je dobro. Trebalo bi da je dobro, ali zasto se onda ne osecam dobro.

"Saro jel sve u redu?"-upita me pustivsi Dzesiku.

"Da, ovaj,.. sto ne bi bilo?"-upitah zamuckujuci.

"Pa rekao sam da je Daniel otisao iz tvog zivota zauvek, pa te pitam jel sve u redu?"-nastavi on.

"Pa da ja znas,.."-pokusah da kazem ne znam ni sama sta, ali mi se Dzes Bogu hvala ubaci u rec.

"Pa trebalo bi da bude presrecna!"-povika veselo.

"Ne znam bas."-rece Mark sumljicavo.

"Saro molim te reci mu da si ti stvarno presrecna."-rece Dzes stavivsi mi ruku na rame.

"Jesam, naravno. Pa to sam i zelela, zar ne?"-rekoh pokusavajuci da budem ubedljiva.

"Nadam se."-rece krenuvsi opet ka vratima.

"Ides negde?"-upita ga Dzes.

"Idem kuci, vozim i tebe, ajde."-rece hladno ispruzivsi ruku ka njoj.

"Ali Sara,.."

"Koliko znam Sara nije beba da ne moze da ostane sama u kuci."-rece jos hladnije sa nekom dozom besa u glasu. Ljut je, vidim to.

"Naravno da mogu sama Dzes, nema potrebe da ostajes ni ti, a ni on."-rekoh drsko pogledavsi Marka ravno u oci.

"Sory Sarice ko je uopste spominjao da cu ja ostati."-rece nasmejavsi se ironicno.

"Dobro je Mark, sta ti je odjednom?"-rece Dzes smirujuci ga.

"Nije mi nista, samo smatram da nema potrebe da bilo ko od nas dvoje ostane ovde sa Sarom. Ionako ona to ne zeli."-rece hladno praveci se da me ne vidi.

"Pa da Dzes nama potrebe za ostajanjem. Vidimo se neki drugi put. Svejedno nemam vremena za druzenje, moram da nadjem posao."-rekoh pokusavajuci da sakrijem bes zbog Markovog ponasanja.

"Vidis"-nastavi on hladno, uf zadavicu ga.

"Da, vidimo se sutra Sarice."-rece Dzes poljubivsi me u obraz.

"Videcemo."-rekoh hladno pogledavsi u Marka i zatvorivsi vrata za njima.

Samo se spustih na krevet i osetih kako mi suza klizi niz obraz. Ne mogu vise da izdrzim! Sve mi se skupilo! Previse mi se place! Mama! Tata! Mark! I naravno Daniel! On, on me je unistio! Proklet da je! Samo zelim svoj stari zivot nazad! Samo to, zar trazim previse! Dosta mi je! Ne zelim vise da zivim! Uzimam celu kutiju sedativa koju mi je doktor prepisao i sve gutam odjednom. To je to, ne mogu vise. Mama, tata stizem. Konacno cu vas opet videti. Pokusam da legnem na krevet, medjutim zamantalo mi se. Vec je pocelo dejstvo. Ljuljam se napred-nazad. Osecam jak bol u glavi. Muka mi je. Pred ocima mi se stvara mrak, to je to gotova sam. Gotovo je sa mojim zivotom. Zbogom, kome god i tako znam da necu nedostajati nikome. Zbogom Daniele. Iako te previse mrzim, volim te i zato umirem. Zbogom......

Daniel

"Daniele moronu!"-povikah shvativsi sta sam uradio.

Kako sam samo mogao. Ostavio sam je, gotovo je. Ali ipak, uradio sam to zbog Nadje. Morao sam da je spasim. Cujem kucanje na vratima. Nadja je sigurno. Otvaram vrata i ugledah?!