Mrzim što te volim

Sve sam unistio....

Sara

Jel on to mene upravo pitao da se udam za njega?! Ali kako? Zasto? Sta da radim sad? Sta on ocekuje da ja sad uradim? Da kazem da? Ali kako, zasto bi ja to rekla. Idalje gledam pravo u njega. Ne usudjujem se da skrenem pogled, da ne bih srela Danielov. Imam osecaj da moram nesto da kazem. Sta da kazem? Ajde Saro, misli, samo misli malo brze.

"Ja, ovaj, moram da idem sad"-rekoh i potrcah niz stepenice koliko me noge nose, ostavljajuci za sobom izneverene i zabezeknute ljude.

"Saro!"-cula sam Marka kako vice, ali nikako nisam mogla da se zaustavim. Jesam, priznajem, kukavica sam, ali, sta sam mogla.

10 minuta kasnije

__________________________________________________________________________________

"Koliko me volis?"-upitah Marka lezeci mu u krilu.

"To vec ne mogu da ti kazem."-rece on zamisljeno.

"Ne mozes? Ali zasto? Pa zar to onda ne znaci da me ne volis?"-upitah ga bebecim glasom.

"Naravno da ne znaci ludice. Ja prosto ne mogu recima da iskazem koliko te volim. Na svetu ne postoji i nikada nece postojati dovoljno reci kojim bi ti rekao koliko te volim."-rece obuhvativsi mi obraze.

"Mark?"

"Da srecice?"

"Hoces li ti, ovaj kad porastemo, znas vec..."-upitah ga izuvijano jer me je bilo stid da izgovorim to naglas.

"Sta to malena?"-upita me sa smeskom, iskreno izgledao je kao da stvarno ne zna o cemu pricam.

"Pa ovaj, hoces li ti, hoces li me?"-joj ne mogu ovo da kazem.

"Sta Sarice? Mislis hocu li te jos uvek voleti. To naravno da hocu. Ja cu tebe voleti zauvek."-rece.

"Da to, ali da li ces me ikada zaprositi? Znas onako kao u filmovima."-upitah konacno.

"Hahahha, a to ljubavi. Pa hocu naravno, samo,...znas,."-zapoce on ozbiljno.

"Samo sta?"-upitah pomalo uplaseno.

"Pa ne mogu da te zaprosim kao oni na filmovima"

"Nego kako?"

"Zaprosicu te jos lepse, jos bolje i jos magicnije. Jer ti ljubavi zasluzujes to."-rece on, napokon me poljubivsi, a ja osetih neku neopisivu radost, prosto sam mogla da poletim.
__________________________________________________________________________________

"Ma bravo Saro kukavice jedna!"-povikah glasno udarivsi rukom o drveni zid kolibe, do koje sam trceci jedva stigla.

Kad samo pomislim da sam pre samo pet godina ovde stalno dolazila sa Markom. Svaki dan smo se nalazili i dolazili ovde. Ovo je bilo nase omiljeno mesto. Volela sam te sastanke, obozavala sam ih. Obozavala sam i Marka, svim svojim srcem. Ovde sam ga ja prvi put kako da kazem "zaprosila". Dobro, nisam bukvalno, ali sam ga svojim ispitivanjem, navela na to da mi obeca da ce me zaprositi kao na filmovima, onako magicno, teatralno. A on mi je na to odgovorio da ce me zaprositi, jos lepse, jos sjajnije, jos magicnije. Kada mi je rekao to, u tom trenutku, bilo mi je puno srce, mogla sam da poletim od srece. Ali sad, kada me je konacno zaprosio, ja, kukavica, izdajica i ne znam ni sama sta bi jos rekla za sebe, pobegla sam, PO-BE-GLA. Ma za sve je kriv onaj Daniel. On. Da ga nikada nisam upoznala, nista od ovoga se ne bi desilo. Ali sta cu. Glupaca, sve sam mu verovala. Kako me je on, "veliki heroj", koji me je toboze spasio iz automobilske nesrece. Kao nisu mi ubili roditlje. Malo sutra. Ali sta mogu, sta god da se desi ja ga ipak volim. Ne ne, j bih trebalo da volim Marka. On je moja ljubav. Moram, jednostavno moram da pristanem. Ali Dani,..."