Mrzim što te volim

"Recite joj da je necu zaboraviti..."

***Ne verujem. Sta onaj idiot radi kod Sare. Ne svidja mi se uopste. Jos je i udario Nadju. Samo da ga se docepam. Moram nekako da se vratim gore, moram. Onaj lik mi je jalo sumnjiv, jos od one veceri kad sam ga prvi put video. Sta ako joj naudi?! Ne ne mogu to da dopustim. Moram unutra.

"Gde vi to mislite da ste posli gospodine?!"-upita me zivcano neki radnik obezbedjenja.

"Gore."-rekoh drsko i pokusah da prodjem pored njega.

"Ne znam da li vam je jasno da ste vi izbaceni iz bolnice, tako da ne mozete nazad?!"-rece idalje vicuci.

"Nije mi bilo jasno. Mnogo vam hvala sto ste me prosvetlili, a sad me pustite da prodjem."-rekoh odlucno zanemarujuci njegove reci i kretoh la ulazu.

"Necete uci!"-rece odgurnuvsi me ka Nadji.

"Dene molim te idemo odavde. Vraticemo se neki drugi dan."-rece Nadja pokusavajuci da me smiri.

"Ne Nadja! Ma odakle im ideja da nas izbace?!"-rekoh besno.

"Napravili ste u bolnici ring."-rece onaj radnik.

"Ja napravio. A sta kao niste videli kad je onaj manijak koga ste pustili da ostane gore udario Nadju. Je li?!"-rekoh na ivici besa.

"Mene ne zanima sta se desavalo dok ja nisam dosao. Uostalom ja taj udarac nisam video, tako da kao da se nije ni desio. A verovatno i nije."-rece hladno i u tom trenutku pukoh.

"Ti skote grozni!"-povikah i uhvatih ga za kragnu.

"Pomeri se od mene. I idi. I povedi tu tvoju kurvu sa sobom."-rece pogledavsi me s gadjenjem.

Odjednom vise nisam mogao da obuzdam bes. Udarao sam ga i ne misleci sta ce se posle desiti. Nadja je pokusavala da me razdvoji od njega i tom trenutku zacule su se policijske sirene.

"Odstupite gospodine!"-rece neki policajac razdvajajuci me od onog.

"Da da. Vodite ga gospodo. Vodite ih oboje. Ja sam samo radio svoj posao. Bilo mi je naredjeno da ih izbacim iz bolnice zbog tuce, medjutim kad sam ih izveo napolje oni su napali mene. Vodite ih smesta. I zatvorite. Oni su prestupnici, huligani!"-povika onaj radnik.

"Ne molim vas. Laze. Ako morate nekoga da vodite, onda vodite mene. Nadju ostavite. Ona nista nije uradila. Nije kriva ni za sta!"-povikah pokusavajuvci da izvucem Nadju iz ovoga.

"Ne vodite i nju! Ona je podjednako.kriva koliko i on!"-povika opet onaj odvratan radnik, a ja pokusah da se istrgnem policajcima ne bi li ga jos izmlatio.

"Smirite se gospodine!"-povika neki policajac uhvativsi me za ruku.

"Gospodjice i vi morate da podjete sa nama."-rece okrenuvsi se ka Nadji.

"Ali ne mozete. Ona ni za sta nije kriva. Vodite mene, nju pustite, molim vas."-rekoh ocajno.

"Gosp,.."-pokusa. da mi kaze onaj policajac ali ga Nadja prekide.

"U redu je Dene. Idemo. Ionako te ne bih pustila da ides sam."-rece nasmejavsi mi se.

"Udjite."-rece policajac otvorivsi nam vrata.

"Hvala."-rekosmo u isto vreme i udjosmo u kola.

Joj ne opet. Samo ne opet. Sad su jos i Nadju uhvatili. Sta sam joj to uradio. I nju sam uvukao u sve ovo. Od kad smo usli u kola cuti. Pogledala me je par puta kao da hoce nesto da mi kaze, ali kao da se predomislila oko toga. Sta li ima na umu? Mada i ja imam osecaj da smo nesto zaboravili. Ali sta?

"D..daniele."-rece Nadja nesigurno.

"Da?"-upitah srecno zato sto je.napokon progovorila.

"Kad nas puste iz pritvora, mislim nadam se da ce nas pustiti, mozemo li da idemo kod Ket?"-upita.

Ket naravno to sam zaboravio. A obecao sam da cu ici tamo. Dobro malo me je poremetila ova zbrka. Ali ipak,..

"Moras da se pomiris sa Sarom.Ona mora da ti oprosti. Moras to da uradis. Zbog mene. I molim te idi kod Ket. Ne zaboravljaj je molim te. Ne ostavljaj je samu!"

"Obecaj mi..."

Da moram to da uradim. Obecao sam. Ovo sa Sarom ce biti malo teze. Dobro malo vise, ali moram da uspem. Ali Ket. Moja divna mala Ket. Moram da je vidim. Necu je ostaviti. Niti zaboraviti. Nikada vise.

"Nadja"-rekoh da bi se okrenula.

"Reci."-rece nekako tuzno.

Izgleda kao da je plakala. Pa naravno sve je ovo za nju previse. Kao i za Saru. Ali Nadja, ona je rastrzana. Moram da je oraspolozim nekako. Vidi se koliko je boli sto je Nikola u zatvoru. Ali je jos vise boli to sto je uradio Sarinim roditeljima. Mislim zna ona da se on kaje i drago joj je zbog toga sto je uvideo koliko je pogresio. Ali ipak, nije joj lako. Iako se dobro pravi jaka. Ipak nije toliko. Ipak je iznutra slomljena. Nikada je nisam video ovakvu. Ona je uvek bila nasmejana i pozitivna. Jako dobro je uticala na Nikolu. Medjutim njegova mrznja je bila jaca. Ali dosta o tome. Moram da ispunim obecanja. A sada imam jos jedno. Obecavam sebi da cu izvuci Nikolu i zatvora i da ce se Nadja ponovo smejati. Da cu ih opet videti onako srecne. Obecavam...

"Slusaj, cim izadjemo iz pritvora, a izacicemo, idemo kod Ket."-rekoh a ona me zagrli istog trenutka.

"A gde se nalazi to groblje?"-upita me pustivsi me.

"Pa evo upravo prolazimo pored njega."-rekoh i policijska kola se u istom trenutku zaustavise.

"Mozete izaci."-rece policajac koji nas je vozio.

"Gde?"-upitah zbunjeno.

"Pa kod Ket."-rece.

"Sta cekate. Izlazite dok se ne predomislim. Idite da vidite Ket."-rece opet policajac ali promenivsi ton.

Nadja i ja idalje sedesmo u neverici. I u tom trenutku on izadje iz kola.

"Naredjujem vam da izadjete"-rece otvorivsi nam vrata.

"Hvala vam puno."-rece Nadja zagrlivsi ga.

"Ne zahvaljujte mi. Ovo radim zbog toga sto vidim da ste dobri ljudi. A i zbog Ket."-rece i spusti pogled.

"Zbog Ket?"-upitah iznenadjeno.

"Ket je isla u srednju skolu sa mnom. Bila mi je najbolja drugarica. Kada sam cuo da je umrla nisam imao snage da dodjem ovamo. Nisam imao hrabrosti da se pojavim ovde. I jako zalim zbog toga. Tako da vidim da vam je Ket jako znacila i zato vas ostavljam ovde sa njom."-rece ulazeci u auto.

"Mnogo ste nam pomogli! Ako postoji nesto sto mozemo da ucinimo samo recite."-rekoh.

"Mozete."-rece

"Sta to? Samo recite."-rece Nadja.

"Pozdravite mi puno Ket. I recite da je njen drugar nikad nece zaboraviti. I izvinite joj se u moje ime sto nisam dolazio!"-rece.

"Naravno, ali kako se zovete?!"-povika Nadja sto je glasnije mogla da bi je policajac cuo jer je vec krenuo.

"Sam"-povika i nestade iza coska.