Limerence [1]

Chapter 1 *Čovek u smešnom belom odelu*

  "Daj Bože da stignem, daj Bože da stignem..." ponavljala sam u glavi dok sam trčala uz stepenice. Zaustavila sam se ispred vrlo dobro poznatih vrati i naglo ih otvorila dobivši pažnju svih prisutnih u učionici. Dobro je, profesorka još nije ušla. Zatvorila sam vrata za sobom i sela na moje mesto u klupi. Naslonila sam glavu na klupu i pokušavala da stabilizujem disanje koje je bilo ubrzano zato što sam trčala da bih stigla pre profesorke, što mi je srećom uspelo. Nije prošao ni ceo minut, a profesorka je već ušla u učionicu. Svi su ustali i seli dok sam ja pokušavala da se sakrijem da me ne vidi profesorka, jer me je previše mrzelo da ustajem. I tako je taj čas prošao u smaranju.

  - Što si zakasnila na čas? -upitala me je moja najbolja drugarica Marija koja sedi sa mnom u klupi.

  - Uspavala sam se. -

  - Da se nisi možda iskrala tokom noći da bi se videla sa nekim dečkom pa se zbog toga nisi naspavala? -

  - Ja i neki dečko? Ne ide to zajedno. -

  - Ako ti tako kažeš. -

  Ubrzo je zvonilo za čas, a sa zvonom je došla i profesorka matematike. Radila sam zadatke, za koje ni ne znam šta će nam u životu.

  - Baš bih volela da se škola zapali pa da ne moramo više da učimo gluposti kao što je ovo. -

  - I ja. - odmah nakon što sam odgovorila Mariji, čulo se nešto kao eksplozija na šta smo se svi u učionici trgli. Pogledala sam ka njoj, a ona je samo podigla ruke u vazduh u odbrani i rekla ,,Nisam ja". Čuli smo nekakav vrisak, i svi smo izleteli iz učionice. Kada sam izašla, videla sam kako svi učenici uspaničeno beže ka izlazu, dok je jedan deo škole bio zapaljen. Kod tog zapaljenog dela je mirno stojao neki čovek, vrlo čudno obučen i sa kapuljačom na glavi, tako da nisam mogla da mu vidim lice. Stojala sam nekoliko trenutka tako gledajući u njega, i mogla sam se zakleti da i on gleda u mene.

  - Šta to radiš Ana?! Hajdemo! -, trgo me je Marijin glas i u sledećem trenutku sam osetila kako me vuče za ruku ka izlazu.

  - Molimo sve učenike da se upute ka izlazu mirno i bez panike. -, čula sam direktorov glas na zvučniku koji su bili postavljeni svuda po školi. Ha, mirno i bez panike malo sutra. Sve su me izgazili i izudarali. Nekoliko puta mi je malo falilo i da padnem, ali na svu sreću tu je bila Marija koja bi me pridržala. Izašle smo napolje i konačno sam mogla da udahnem svež vazduh, a ne onaj pun dima. Okrenula sam se ka školi i videla da je vatra zahvatila dobar deo škole, dok je jedan deo bio urušen i bilo je samo pitanje vremena kada će cela škola da se sruši. Đaci su još izlazili tako da bi bilo vrlo loše ako bi se sada srušila. Mogao bi neko da pogine. Ako već nije...

  Konačno mi je stigla informacija u glavu o onome što se dešava ispred mene. Ne mogu da verujem... Znam da sam htela da se ovo desi, ali NISAM htela da se OVO DESI! Svi ti đaci i profesori koji su u panici izlazili iz škole, pokušavajući da spasu svoje živote. Neki koji su povređeni ležali na travi, i oni uplašeni koji su pokušavali da se saberu ali im jednostavno nije išlo... Prizor je bio užasan. Samo samo molila Boga da svi preživimo ovo. Nisam ni primetila da drhtim, ili to da sam stegnula pesnicu iz sve snage toliko da me ruka boli.

  Ugledala sam Mariju koja je uplašeno sklupčana sedela naslonjena na drvo i plakala. Krenula sam da probam da je utešim i smirim, ali sam stala kada sam ugledala onog čoveka sa kapuljačom kako stoji gleda direktno u mene. Znam da ne mogu da mu vidim lice, ali sam jednostavno bila sigurna da gleda u mene. Nisam imala prilike pre lepo da ga vidim, ali sam sada videla da je visok, vrlo mišićav i da je bio obučen u smešnom belom odelu.

  Stojali smo tako neko vreme i buljili jedan u drugog sve dok on nije krenuo da mi prilazi. Svakim njegovim korakom napred sam napravila jedan korak u nazad sve dok se nisam saplela na jedan kamen i pala. Niko nije obraćao pažnju na nas, jer su svi bili u šoku i uplašeni, a i mi smo bili malo dalje od njih. O moj Bože, da li ovo znači da ću... Da umrem?! Ako je uništio školu dok su đaci bili u njoj, zašto onda ne bi mogao i mene da ubije!? O ne, umreću. Već vidim naslov u novinama: "17-ogodišnju devojku iskasapio i ubio psihopata u smešnom belom odelu koji je uništio celu školu i niko nije primetio da je ubio pošto su svi bili zauzeti histerisanjem i plakanjem". Malo je predugačak naslov. Suze su krenule da mi naviru na oči, ali sam uspela nekako da ih zaustavim. Stao je ostavljajući udaljenost između nas svega dva koraka. To je premalo! Što nije mogao da produži do Kanade?