Limerence [1]

Chapter 4 *Opklada*

- Tri piva ovamo! -, doviknuo mi je neko sa druge strane kafane. Stavila sam tri piva na okrugao poslužaonik i odnela im. Uzela sam prazne flaše piva, i otišla iza šanka. Kao što ste pretpostavili, radim kao konobarica u kafani. Zar ne bi trebalo da ima u kafanama samo jedan barmen za šankom koji služi pice? Barem tako mislim, jer nikada pre nisam bila u kafani. Da je tako, život bi mi bio mnogo lakši.

Ovde radim nedelju dana, a već od prvog dana razmišljam da dam otkaz, ali cifre na mojoj plati me uvek nateraju da ostanem. Cifre, i to da mi ne pada na pamet da opet šetam one proklete džukele. Mada ne znam šta je gore, šetanje kučića koji više šetaju oni mene nego ja njih i koji bi mogli da me pojedu bilo kog trenutka, ili to što moram da uslužujem ove pijane retardirane budale i da slušam komentare koje mi dobacuju i kako me odmeravaju njihovim prljavim pogledom. Još moram da nosim crnu usku suknju do malo iznad koleni i belu košulju. Hvala Bogu pa ne moram da nosim nesto kraće ili otvorenije ili bi me živu pojeli. Nije baš lako biti jedino žensko među pijanim budalama. Ako se ja ne budem obesila, neće niko.

Čula sam zvuk otvaranja i zatvaranja vrata, i znala sam da imam mušteriju. Nisam videla ko je, jer sam gledala u čašu koju sam brisala. Primetila sam da je seo za šankom. Upitala sam ga šta želi da popije pre nego što sam podigla pogled i susrela se sa njegovim ledeno plavim očima. Malo mi je falilo da ispustim čašu. Naručio je pivo, a ja sam onu čašu i krpu stavila tamo gde stoje i sipala mu piće.

Svo vreme sam osećala njegov pogled na meni ali sam odlučila ignorisati. Kada je uzeo čašu da otpije gutalj, iskoristila sam vreme da ga odmerim. I ovog puta je nosio svetlo plavo odelo. Primetila sam da na rukama ima takođe svetlo plave rukavice sa pahuljicom na njima. Izgleda da je to njegov medijum. Ali... Kako se beše zove? Dejan? Marko? Ivan? Ne, nije ništa od toga. Da nije možda Tihomir? Da se tako zove sigurno bih zapamtila. Mislim da je nešto na b... Znam, Branko! Ne, i dalje ne zvuči kao da je to to. B, b, b, b, b, b, b... Bojan! Da, Bojan. Zove se Bojan. Kako sam mogla da zaboravim?

Toliko sam se zamislila da nisam primetila da već duže vreme gledam u njegove ledeno plave oči, koje gledaju u moje. Pa... Ovo postaje neprijatno. Sreća pa me je neko od mušterija pozvao da plati račun. Krenula sam tamo i uzdahnula jer mi je laknulo zato što sam se otarasila one neprijatnosti. Osećala sam njegov pogled na sebi, ali nisam bila sigurna, jer je moglo da bude posledica predugog međusobnog buljenja u oči. Platili su i otišli, a ja sam očistila sto i vratila se za šank.

- Čudi me što si izabrala ovaj posao. -, rekao mi je Bojan nakon što sam uzela opet da brišem već besprekorno čistu čašu. -Ipak je ovo posao za luzere. -

Stala sam sa svime što sam radila.

- Posao za luzere? -, upitala sam ga podignuvši jednu obrvu.

- Da, jer nijedna osoba nije izdržala da radi ovde duže od nedelju dana. Svi daju otkaz jer ne mogu da izdrže. -

- Ali ja ovde radim već nedelju dana. -

- Ti si jedini izuzetak. Ali ionako ćeš uskoro dati otkaz. - Prokleti umišljeni idiot.

- E pa videćeš, izdržaću dve nedelje. -

- Zašto si toliko ubeđena da možeš? -, rekao je i ispio gutalj piva ne sklanjajući pogled sa mene. Hoće da kaže da ne mogu da uspem? Pa ne može to tako.

- Hoćeš da se kladimo? - Ovo moje pitanje ga je malo iznenadilo, ali se ubrzo sabrao.

- U redu. - Spustio je čašu piva na šank. -Ako daš otkaz pre nego što isteknu dve nedelje, moraćeš da me poljubiš. U usta. Sa jezikom.