Limerence [1]

Chapter 8 *Hoćeš da izvršimo dvostruko samoubistvo?*

  Gledala sam u ogledalo odraz osobe koja bi trebalo da budem ja. Ta osoba je nosila dugu plavu haljinu koja joj isticala safirno plave oči. Rukavi su bili čipkasti, a leđa otvorena. Bila je uska oko struka, pa je ispod struka slobodno padala. Njena kratka braon kosa bila je ukovrdžena, i takva je uokvirila njeno lice na kome se nalazila šminka, ali ne preterana već diskretna. Da li je moguće da sam ovo ja?

  Uputila sam se ka trpezariji jer mi je rečeno da će me tamo čekati. Alfred i David su sedeli za trpezarijskim stolom i pričali o nečemu, ali su prestali odmah kada su me ugledali. Na njihovom licu se moglo videti iznenađenje. Polako sam im prilazila, a oni su pratili svaki moj pokret. Kao da nisu mogli da veruju da sam to stvarno ja. Verujte mi, ni ja sama sebe nisam mogla da prepoznam.

  Sviđala mi se pažnja koju su mi davali, sve dok se nisam saplela. Pridržala sam se za zid tako da nisam pala. Pogledala sam Davida koji je imao izraz lica: ,,Da, to je sigurno ona." E pa izvini što ne znam da hodam u ovim prokletim štikletinama. Ignorisala sam njegov pogled i sela preko puta njega.

  - I pre si bila lepa, ali sada si zapanjujuće prelepa. -, uputio mi je kompliment Alfred koji je sedeo na čelu stola. Zahvalila sam mu se i stidljivo spustila pogled. Moram reći da mi ovo prija. Nikad nisam volela toliko da se šminkam i nešto specijalno da se sređujem, ali sam i dalje žensko tako da mi ove stvari pomalo i prijaju. Tokom cele večere David nije skidao pogled sa mene, zbog čega mi je bilo malo neprijatno jer ne volim da gleda neko u mene dok jedem. Alfred se izvinio i otišao negde tako da smo ostali sami.

  - Lepo vreme, zar ne? - Tišina me je nervirala, tako da sam nečim htela da je prekinem i odmah požalila jer je ono što sam rekla zvučalo mnogo glupo. Lagano je klimnuo glavom.

  Pa, ovo postaje neprijatno. Izvinila sam se kao što je malopre Alfred uradio i napustila sam trpezariju. Uputila sam se ka mojoj sobi. Primetila sam da su vrata malo otvorena, što je značilo da mi je neko ulazio u sobu. Polako sam ih otvorila.

  - Šta radiš to? -, upitala sam. Verovatno nije očekivao nikoga, počim se trgo na moj glas. Bio mi je okrenut ledjima tako da nisam mogla da mu vidim lice.

  - Tražio sam tebe. - Okrenuo se ka meni i šmekerski mi namignuo i uzeo moju ruku da je poljubi, ali nije uspeo jer sam je izmakla.

  - Tražio si me u mojoj sobi po mraku, iako si znao da smo David i ja u trpezariji? Šta se ovde događa Alfrede? -

  Moje pitanje ga nije nimalo iznenadilo. U stvari, izgledalo je kao da je očekivao ovo. Njegov šmekerski pogled i osmeh su se u sekundi pretvorili u onaj zao. Ovo mi ne sluti na dobro.

  - Iskreno, nadao sam se da si dovoljno glupa da ne primetiš ništa sumljivo, - Hej, to je uvredljivo! -ali izgleda da sam se prevario. Nego, gde je tvoj medijum? - Moj medijum? Šta će mu to?

  - Smem li da znam zašto pitaš? -

  - Svejedno se nećeš izvući živa, tako da nemam šta da izgubim. - Na ovo me je nešto preseklo u stomaku. - Želim da ga prodam. Tebi ionako neće trebati, zar ne? -

  Saterao me je uza zid tako da nisam imala gde da pobegnem. Polako mi se približavao. Pa izgleda da mi ostaje samo jedna opcija. Udarila sam ga kolenom u njegove ,,dragulje", i kada se savio od bolova, iskoristila sam priliku da skinem štiklu i udarim ga sa njom u glavu. Izgleda da će mi ovo preći u naviku.

  - Ana? - David je stojao na vratima i gledao nas u čudu. Uhvatila sam ga za ruku i počela da trčim. Čula sam kako se iz moje sobe čulo jedno ,,straza!".

  - Dobro, sad stvarno počinjem da te se plašim. -

  - Sad nije vreme za to! -

  Ispred nas se pojavila grupa ljudi koja vi trebalo valjda da prestavlja stražare. Htela sam da se okrenem i krenem odakle sam došla, ali su se nalazili i tamo. Bili smo opkoljeni.