Limerence [1]

Chapter 25 *Morte je bio ovde*

Dok me je ljubio razne stvari su mi prolazile kroz glavu. Bila sam iznenađena njegovim postupkom, ali ne mogu reći i razočarana. Nekoliko trenutaka sam tako samo stajala u nedoumici šta bih mogla da uradim. Na kraju sam odlučila da uzvratim poljubac. Ljubiti njegove usne bio je prelep osećaj. Plašila sam se da će čuti glasne otkucaje moga srca. Da li je zdravo da srce kuca ovoliko brzo? Šta ako prestane da kuca? Ako umrem sada, barem ću umreti srećna. Prekinuli smo poljubac zbog nedostatka kiseonika. Naslonio je čelo na moje ne prekidajući očni kontakt dok smo oboje duboko disali.

- Volim te Ana. -mislim da mi je srce preskočilo otkucaj zbog njegovih reči koje su bile kao melem za moje uši.

- Da li voliš i ti mene? -upitao je zbog odsustva mog odgovora.

- Ne, ne volim te. -

Primetila sam zbunjenost i blagi bes u njegovim očima, ali je uglavnom preovladavalo razočarenje zbog mojih reči.

- Ljubav je prevelika reč koja ne bi trebalo da se upotrebljava tako olako. Ali ako bi me pitao da li sam zaljubljena u tebe, onda bi moj odgovor bio da. -

Oči su mu zasijale od sreće. Zagrlio me je, podigao i zavrteo nas oboje. Oko nas nije bilo nikakvog zvuka sem našeg glasnog smeha. Spustio me je ostavljajući kratak poljubac.

- Trebalo bi da se vratimo na žurku. Ljudi će se pitati gde smo nestali. -

- A nee, hoću još da ostanem sa tobom. -

Zakikotala sam se zbog njegovog negodovanja i dečačkog ponašanja. Koliko god da sam želela da ostanemo još ovde, morali smo da se vratimo, barem ja, jer ne bi bilo kulturno prema gostima da ostanu sami bez slavljenika. Posle toga sam celo vreme bila dobro raspoložena i nasmejama; veselila se i pričala sa zvanicama. Sigurno je neko primetio moju promenu raspoloženja, ali nije me bilo briga. Bila sam srećna. Kada su se gosti razišli, društvo se ponudilo da ostane i pomogne u raspremanju. Bojan ih je odbio sa rečima da nema potrebe, jer će kućne pomoćnice srediti sve.

- Ne želim da te ostavljam samu sa njim. -šapnuo mi je David na odlasku zbog čega su trnci prošli kroz moje telo. -Opasan je, i mislim da nije pametno da budeš u njegovoj kući. Ko zna šta bi mogao da ti uradi. -

- Opet si počeo sa tim? Do sada nije uradio ništa što bi opravdalo tvoje sumnje. A i mogu sama da se branim. Da ne pričaš možda ovo samo zato što si ljubomoran? -

Odlučila sam da ga zadirkujem malo.

- Nisam ljubomoran! Moram da idem, već je dosta kasno. -rekao je ostavljajući maleni poljubac u uglu usana pre nego što je otišao. Nasmejala sam se odmahivajući glavom na njegovo detinjasto ponašanje.

Okrenula sam se u želji da se vratim u kući kada sam primetila da me Bojan gleda zbog čega sam se istog trena zaledila. Nekoliko sekundi je trajao naš očni kontakt koji sam prekinula vraćajući se u kuću, bržim hodom nego obično. Ponekad me je nervirao taj njegov pogled. Imala sam utisak da ako me gleda u oči dovoljno dugo, da će uspeti da sazna sve o meni, čak i one najmračnije tajne zakopane duboko u meni za koje niko ne zna. A to, naravno, nisam želela.

Otišla sam pravo u moju sobu bacajući se na udoban krevet. Verovatno je Bojan shvatio da postoji nešto između mene i Davida. Pametan je on. Osmeh mi se automatski raširio pri pomisli na moj i Davidov poljubac. Otišao je pre koji minut, a već mi nedostaje. Volela bih opet da osetim njegove usne na mojima. Njegove nežne ruke kako putuju mojim telom. Okej Ana, smiri malo doživljaj!

Nekako mi sve izgleda nestvarno. Ovaj dan je jednostavno sjajan! Mnogo sam srećna zbog svega što se desilo danas, ako ne računamo to što je Ivan želeo da mi organizuje rođendan samo da bi me pokazao svetu. A i to nije sigurno. Moraću da popričam sa njim oko toga.