Limerence [1]

Chapter 19 *Doćiće po mene...*

Želim vam srećne novogodišnje i božićne praznike, da ih lepo provede i da vam se ostvare sve želje ♥★

Nije bilo ničega oko mene sem beskrajne tame. Nisam znala gde sam ni šta tražim ovde. Odlučila sam da hodam pravo. Negde moram da stignem, zar ne? Odustala sam posle nekoliko sati hodanja. A možda su prosli i minuti.

- Stvarno si u velikom problemu. -rekao je nepoznati ženski glas. Okrenula sam se i ugledala ženu u dugoj beloj haljini. Imala je dugu plavu kosu i safirno plave oči. Zahvaljujući onoj slici što mi je dala baka, znala sam da je to moja majka.

Neko vreme sam samo tako stajala i posmatrala je, kao da nisam mogla da verujem da je to stvarno ona. Potrčala sam ka njoj i čvrsto je zagrlila. Uzvratila mi je zagrljaj i mazila me po kosi dok su meni suze lile niz obraze. Odvojila se od mene i stavila dlanove na moje mokre obraze brišući mi palčevima suze. Imala je nežan osmeh na licu zbog kojeg sam verovala da će sve biti u redu.

- Vreme je da ideš. -

- Ne! Ne želim da idem! Hoću da ostanem još sa tobom! -

- Želiš da živiš, zar ne? I da vidiš svoje prijatelje? -

- Želim, ali takođe želim da ostanem sa tobom još malo. -

Osmehnula se. Imala je prelep osmeh koji bi obasjao tamu oko tebe i ugrejao te i u najhladnijim noćima.

- Sve u svoje vreme. Idi sada, živi svoj život, a ja ću te čekati ovde. -

Polako je nestajala. Pružila sam ruku ka njoj kao da bi je to zaustavilo, ali ona je samo isparila ostavljajuci me samu. Bol u telu, posebno oko predela stomaka se povećavala.

Otvorila sam oči potom ih odmah zatvorila zbog prejake svetlosti. Otvorila sam ih opet gledajući u beli plafon i čekajući sa mi se vid malo stabilizuje.

- Doktore, budna je! -čula sam poznati glas, ali nisam mogla da se setim kome pripada. Pogledala sam u doktora koji je proučavao razne sprave na kojima sam bila prikačena. Malo sam pomerila glavu i odmah se namrštila zbog bolova u njoj.

Tek sada sam primetila da su svi gledali u mene. A pod sve mislim na Bojana, Davida, Milana i Sunčicu. Milan je bio pored mene i lio suze, Bojan je stojao naslonjen na zid sa prekrštenim rukama na grudima, Sunčica je sedela na stolici pored Milana i izgledalo je kao da ga je tešila, a David je stajao na sred sobe sa rukom preko ustiju kao da ne moze da veruje u ono što vidi. Prvi koji je progovorio bio je Milan.

- Anaaa! Nemaš pojma koliko si mi nedostajala! Mislio sam da ćeš... da ćeš... - izgledalo je kao da nije mogao da natera reči da izađu iz njegovih usta. Šmrcnuo je jednom što mi je pokazivalo da će verovatno opet da se rasplače. Podigla sam ruku koja je bila izuzetno teška, kao da nije moja, i obrisala sam mu suzu koja mu je tekla niz vrele obraze.

- Ali živa sam, zar ne? Uzaludno je pričati o tome šta bi bilo kad bi bilo kad nije bilo. -

Obrisao je preostale suze i veselo klimnuo glavom. To je već Milan koga znam.

- Šta si sanjala? -upitala me je odjednom Sunčica

- Ne sećam se. Zašto pitaš? -

- Zato sto si plakala u snu. -

- Ne lupaj. Zašto bih pla...- zaustavila sam se kada sam osetila da su mi vlažni obrazi. Šta sam sanjala da bi moglo da me rasplače? Pokušala sam da se setim sna, ali bilo je uzaludno.

- Moramo da popričamo o nečemu važnom. -prekinuo me je Bojan u razmišljanju. Krenula sam da se ispravim ali me je zaustavio oštar bol u stomaku. Namrštila sam se zbog velikih bolova, ali sam istrpela nekako. Sačekao je nekoliko trenutaka da se namestim, pa je nastavio sa pričom.

- Da nisi možda videla lice napadača? Ili bilo šta preko čega bi mogli da ga prepoznamo? -

Počela sam da se prisećam one noći. Jeza i strah su prošli kroz moje telo kada sam se setila njegovog jezivog smeška. Počela sam da drhtim. Pokušavala sam da zaustavim drhtanje, da izbacim taj strah iz mene, ali telo jednostavno nije htelo da me sluša. Nekoliko puta san duboko udahnula i izdahnula u pokušaju da se smirim, ali nije bilo toliko efikasno.

- Morte... -promrmljala sam zbog čega su svi međusobno razmenili poglede.

- Da li si sigurna da je to bio on? Možda je bio neko ko je ličio na njega. -

- On je bio. Bez sumnje. -

- Ovo je gore nego što sam mislio. -promrmljao je Bojan.

- Zašto? -upitala sam. Niko nije gledao u mene. Neki su gledali u pod ili u nešto dok je drugima pogled lutao po prostoriji. Znaju nešto što ja ne znam...

- Hoće li neko da mi objasni o čemu se radi!? -povisila sam malo glas i potom odmah zažalila zbog bola u stomaku koja se povećala, ali sam je ignorisala.

- Ako je bio Morte taj koji ti je to uradio... -Bojan je napravio kratku pauzu. -Onda neće tako olako da te pusti. -

Kada je video moj zbunjen pogled, nastavio je sa pričom.

- Ti si jedina osoba koja se suočila sa Mortom i preživela. Sumnjam da će ostati na tome. Najverovatnije je da se neće zaustaviti dok te ne ubije. -

Progutala sam knedlu koja mi je zastala u grlu.

- A i čudo je da si živa. Kad malo bolje razmislim, kako si dospela u bolnicu? -

- Zar me nije neko od vas pronašao i doveo u bolnicu? -

Odmahnuo je glavom. Bila sam zbunjena.

- Šta se onda desilo? -

- Nismo ni mi baš sigurni, ali ono što znamo je da te je neko pronašao, doveo u bolnicu i pobegao pre nego što je neko uspeo da mu uoči lice. Ko god da je, on je zaslužan za to što si i dalje među žive. -

Pa hvala ti čoveče, ko god da si.

- Da li postoji mogućnost da se Morte pokajao zbog toga što je uradio i doveo je u bolnicu? -upitala je Sunčica.

- To je nemoguće. On je nemilosrdan. Ubija svakog ko mu se nađe na putu bez oklevanja i nikada nikog ne pošteđuje. -

David ga je lagano udario i pokazao glavom ka meni koja sam se igrala sa onim belim ćebetom. Gledala sam u njega i razmišljala kolika sam budala što nisam poslušala Bojana i klonila se turnira i Mortea. Zamalo sam završila mrtva, ali sledeći put neću imati toliko sreće. Milan je stavio ruku na moje rame i ja sam pogledala u njega.

- Ne moraš da se brineš, ja ću da te štitim. -

- Nije u pravu. - pogledala sam u Davida. -Mi ćemo da te štitimo. -

- Hvala vam društvo. -

Suze su mi lile od sreće. Stvarno sam im zahvalna na svemu. Uz njihovu pomoć možda i uspem da izbegnem sigurnu smrt.

- Koliko dugo sam spavala? -

Upitala sam da bih promenila temu.

- Nedelju dana. -zinula sam u čudu. Spavala sam nedelju dana? Postigla sam nov rekord.

- A šta je sa turnirom? -

- I dalje možeš da učestvuješ, ali s' obzirom na okolnosti mislim da je bolje da odustanješ od njega. -

Klimnula sam glavom kao znak potvrde. Zbog moje gluposti ne samo da sam meta poremećenom psihopati, već sam možda ugrozila i živote mojih prijatelja. Možda krene na njih da bi me lakše eliminisao, ali neću mu to dozvoliti. Doćiće po mene, ali ja ću biti spremna.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Sta mislite? Izvinjavam se na greškama. Hvala svima koji čitaju, votuju i komentarišu, punoo mi znači.

Želim svima srećnu novu godinu!!!
Volim vas svee♡