Limerence [1]

Chapter 31 *Zdravo*

Završila sam sa treningom sa mojim ocem. Mnogo je strog kao trener. Par puta sam pomislila da ću umreti. Svo vreme sam trenirala kao luda. I izgleda da se isplatilo, pošto osećam da sam ojačala. Stvarno sam mu zahvalna na to što je uradio za mene.

Sada kada sam ojačala, spremna sam da se obračunam sa Morteom. Postoji samo jedan problem. Gde da ga nađem? Ne živi više u stanu u kome je živeo pre, i izgubila sam svaki kontakt sa njim. Zato smo se Milan, Bojan, Sunčica i ja okupili, da bi pronašli neki način kako da ga nađemo.

  - Da li si sigurna da ne želiš da ti pomognemo da središ Mortea? -, upitao je Milan.

  - Da, sigurna sam. Ovo je nešto što ja sama moram da uradim. Da se vratimo na temu. Ima neko od vas ideju? -

Usledila je tišina dok su svi bili udubljeni u svojim mislima.

  - Imam ideju! -, viknuo je Milan i naglo ustao zbog čega smo svi usmerili pažnju ka njemu.

  - On je ubica i uživa da gleda kako drugi pate. Zašto onda ne bi išli ulicom i pomagali ljudima? Kada bude video, neće moći da gleda to i doćiće sam. -

  - Ne bi upalilo. -, rekla sam. -Ne ubija ljude zato što su dobri. Da je tako, onda bi njegova meta bili doktori, ili neke druge osobe koje pomažu ljudima. On ubija ljude zato što uživa u tome. -

Seo je nazad pomalo snužden.

  - Zašto ne bi prošetala sama mestom gde nema ljudi? Ako se ne varam, Morte se uvek pojavljivao kada si bila sama. Samo što ćemo ovog puta mi biti sa tobom. -, rekla je Sunčica.

  - Ali onda ne bih bila sama, i on se ne bi pojavio. A i zar ne treba sama da ga zaustavim? -

  - Sakrlili bi smo se negde tako da nas on ne vidi, ali da mi možemo da nadgledamo borbu. Hoćeš, ali ćemo i mi biti tu. Za slučaj da stvari ne idu kako smo planirali, ili da dobiješ neku veliku povredu da bi mogli istog trena da se postaramo za nju. -

Blago sam se namrštila na njene reči. Verovatno misle da ću izgubiti, pa žele da budu tu da bi mogli da mi priskoče u pomoć. Znam da je Morte jak mađioničar i da žele da pomognu, ali me malo vređa što misle da ne mogu sama da ga pobedim.

  - U redu. Krećemo odmah. -
Odlučila sam da im malo popustim, barem za sada. Verovatno neću uspeti da ih ubedim u suprotno, tako da ne vredi ni pokušati.

Otišli smo do šume, na istom mestu gde sam poslednji put srela Mortea. Trnci su prošli mojim telom kao i osećanja kao što su tuga, bol i mržnja. Protresla sam glavom i par puta udahnula i izdahnula da bih se smirila. Ne bih trebalo da dozvolim da me vode emocije. To je jedna od stvari koje me je naučio Ivan. Nije me samo učio da se borim, već mi je i davao savete koji su mi bili od velike pomoći. U poslednje vreme smo se zbližili i mnogo mi je drago zbog toga.

Kada su se smestili iza nekog žbuna, dali su mi znak da mogu da krenem, na šta sam potvrdno klimnula glavom.

  - O ne! Bespomoćna devojčica šeta potpuno sama šumom. Ko zna šta bi moglo da se desi, kao na primer da je napadne neki serijski ubica. Toga se ne bih nadala i ne bih bila pripremljena. -, rekla sam nimalo uverljivo uz osvrtanje. -Ljudi, mislim da ovo ne pali! -, povisila sam glas da bi me čuli.

Okrenula sam se ka njima i videla kako se Milan udario dlanom o čelo, kako me Sunčica gleda kao da misli ,,Da li si realna?" i Bojan koji je izgledao kao da je očekivao ovako nešto od mene. Svi su izašli iz žbuna i došli do mene.

  - Naravno da ne bi upalilo kada si užasna glumica. Izgleda da je ovo bila loša ideja od početka. Možda bi bilo najbolje da ga ne tražimo i da ga ostavimo na miru. -, rekao je Milan.

  - Ne mogu da ga ostavim na miru. Ovo je nešto što moram da uradim. -

Okrenuo je glavom pomalo nezadovoljan. On je bio protiv mojeg zaustavljanja Mortea, i dalje je, ali je popustio kada je video da me ne može ubediti da promenim mišljenje.

  - Mislim da bi trebalo da nastavimo sutra. Pada mrak, a ne bi bilo lako boriti se u mraku. -

Svi smo se složili sa onime što je Sunčica rekla i odlučili smo da je dosta za danas. Milan i Sunčica su bili ispred, dok smo Bojan i ja hodali iza njih.

  - Znam šta si uradila. -, šapnuo mi je na uvo.

  - Ne znam o čemu pričaš. -, pravila sam se luda.

  - Pazi se. -

Klimnula sam glavom. Tu se naš razgovor završio i svako je otišao svojim putem.

Otišla sam u moj stan i odspavala par sati. Probudila sam se pre svitanja da bih stigla da pripremim sve. Stavila sam rukavice, obukla odelo u koje mogu lako da se krećem, i usku jaknu srednje debljinje, sve u crnoj boji. Možda nema snega, ali je ipak zima i hladno je. Oko struka mi je bio privezan kaiš sa tri male torbice u kojoj su stajale karte tako da su mi bile pri ruci.

Taman kada sam spremila sve, počelo je da izlazi sunce. Znala sam da posle ovoga nema nazad. Otišla sam na isto mesto na kojem sam bila pre par sati. Ovog puta sam osetila samo čistu odlučnost.

  - Čuo sam da me tražiš, pa sam došao da vidim šta hoćeš. -

Okrenula sam se i susrela sa licem prema kojem sada osećam samo čisto gađenje.

  - Zdravo Davide. -

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Izvinjavam se što kasnim sa nastavkom, ali imam opravdan razlog. Bile su pripreme za ekskurziju, pa ekskurzija i nisam imala stvarno kada da pišem.
Inače, ostalo je još jedno poglavlje i epilog na kraju (pod uslovom da mi se ne omakne neko poglavlje, što nadam se neće se desiti).
Ly❤