Limerence [1]

Chapter 7 *Perandor*

  - Ovde ćemo ostati nekoliko dana. Iskoristite to vreme da se odmorite i kupite neophodne stvari pošto ko zna kada ćemo svraćati u sledeći grad. -, rekao je Bojan.

  - Mogli smo još da idemo, ali pretpostavljam da možemo da se odmorimo. -

  - ,,Mogli smo još da idemo, ali pretpostavljam da možemo da se odmorimo." -, ponovila sam ono što je David rekao imitirajuć njegov glas sa dozom iznerviranosti.

  Kada sam to rekla, oboje su se okrenuli ka meni koja sam išla jedno desetak metara iza njih dok su oni stajali. Počinjem da se pitam da li su oni uopšte ljudska bića. Upravo smo prepešačili ko zna koliko kilometara, a oni se nisu ni oznojili, za razliku od mene. Ja sam se nekako jedva vukla, jer nisam osećala noge. Kao što sam već pre rekla, nisam neki ljubitelj sporta.

  Kada sam došla do njih, konačno sam dobila pogled na grad. Izustila sam jedno ,,Vau...". To je bila jedina reč koja je mogla da opiše ono što vidim. Grad je bio ogroman, ali stvarno OGROMAN. Bio je mnogo veći od Limerencea. Sve je bilo toliko prelepo da nisam znala gde da gledam. Mislim da je bilo očigledno da sam prvi put ovde.

  - Ovo je takođe jedan od magičnih gradova, tako da ne morate da se plašite da ćete se razotkriti normalnim ljudima. -, rekao je Bojan dok je kraičkom oka gledao u mene kao da time kaže: ,,To je očigledno, ali pošto si ti glupa onda moram to posebno naglasiti". Idiot. Ukapirala bih i sama. Ignorisala sam taj njegov pogled i nastavila razgledati grad. Stvarno ima mnogo ljudi. Ne mogu da verujem da postoje ovoliko mađioničara.

  - Kako se zove grad? -, upitala sam.

  - Lenali. -, odgovorio je kratko Bojan.

  Ozbiljno? Lenali? Izgleda da mađioničari nemaju smisla za davanje imena gradovima. Mada, ime mi nekako zvuči poznato... Izvukla sam knjigu Vodič o magiji za početnike iz ranca koju sam ponela sa sobom za svaki slučaj, jer ipak sam ja nova u svemu ovome i ne razumem se toliko u te stvari tako da ne znam kada će mi zatrebati. Otvorila sam je i počela da listam. Evo ga!

  Grad Lenali je prestonica svih magičnih gradova.

  Nije ni čudo što ima toliko mađioničara. Osetila sam kako me je neko povukao za ruku u stranu. Podigla sam pogled sa knjige i videla Davida kako me je povukao da se ne bih sudarila sa banderom koju sam mimoišla za nekoliko milimetara. Promrmljala sam jedno hvala na šta je klimnuo glavom. Ne mogu da verujem da sam zamalo udarila u banderu. Sigurno bi mnogo bolelo, pošto je bila betonska. To mi je lekcija da ne treba da idem i da buljim u knjigu. Vratila sam je u ranac.

  Primetila sam da su svi ljudi zastali i sklonili se sa strane kao da čekaju da prođe kralj ulicom. Htela sam da stanem i da vidim šta svi očekuju, ali je Bojan nastavio da hoda, tako da sam i ja.

  - Zašto nismo i mi zastali? -

  - To je verovatno samo neko iz plemićke porodice. -, odgovorio mi je David.

  - Zar to i dalje postoji u ovom vremenu? -

  - Da. U stvari, i Bojan je takođe iz jedne. - Otvorila sam usta u čudu. Bojan? Naš Bojan? Pogledala sam u njega. Ovo stvarno nisam očekivala.

  - I po čemu se oni razlikuju od normalnih ljudi? -

  - Ne znam. - Činilo mi se da je bilo iskreno. Izgleda da je to nešto što ću morati da pitam Bojana. Da li mi se čini ili ja to čujem galop konja?

  Pogledala sam u smeru dopiranja zvuka i ugledala nekog dečka blizu naših godina kako jaše konja i polako prolazi kroz grad. Moram reći da je bio prelep. I još je jahao belog konja. Ne shvatam šta on izigrava ovde, princa na belom konju? Svaka devojka koju bi pogledao, ili bi skakala od sreće i vrištala, ili bi uzdahnula, o bilo kom uzrastu da je reč. Ne shvatam sto dižu toliku frku oko toga. Pa i on je ljudsko biće (pa i nismo baš ljudi, ali zanemarite to) baš kao i svi mi.