Limerence [1]

Chapter 13 *Škola*

- Podsetite me šta vas dvojica radite ovde? -

- Zanimalo me je u kakvoj sredini si živela pa si postala tako... Divna. -

Zaustavio se na vreme kada je video moj ubitačni pogled.

- Ja sam ovde jer si ti meni dosađivala na mom putovanju, pa sam odlučio da ja malo dosađujem tebi na tvom. Da malo vidiš kako je to. -

Coknula sam.

- Briga me, radite šta hoćete. -

Kao što možete da vidite, David i Bojan, iliti dve dosade Božije, su krenuli sa mnom u moj rodni kraj. Ne znam ni zašto sam im rekla da idem kući. Trebala sam jednostavno da šmugnem i da im ne kažem ništa, ali bi onda verovatno mislili da me je neko kidnapovao ili ubio. Uzdahnula sam. Šta je, tu je, ne mogu sad da menjam prošlost. Konačno smo stigli do moje kuće. Bila je zeleno-plave boje sa srednjom veličinom dvorišta. Bila je ograđena tamno braon, drvenom ogradom. U jednom ćošku dvorišta se nalazilo veliko drvo trešnje na koje sam se stalno penjala kada sam bila manja. Nekoliko sekundi sam stojala ispred belih vrati pre nego što sam skupila hrabrosti da pokucam. Cupkala sam nervozno dok sam čekala da se vrata otvore, što se konačno desilo. Nekoliko trenutaka me je gledala kao da je videla duha pre nego što me je privukla u čvrst zagrljaj.

- Ana! Kako si me iznenadila! Što mi nisi rekla da dolaziš, spremila bih ti kolače... -

- Bako... Ugušićeš me... - govorila sam u prekidima zbog nedostatka kiseonika.

- Oh dušo, izvini. - rekla je puštajući me. Usmerila je pogled negde iza mene. -Vidim da si povela sa sobom dva slatka momka. Koji od njih dvoje ti je dečko? -

- Nije nijedan. -

- Neuzvraćena ljubav? -

- Bako! -malo sam povisila glas blago crveneći. Čula sam kako su se oni iza mene kikotali.

- Nemojte da stojite na vratima. Hajde udjite! -

Otišli smo u dnevni boravak koji je ostao nepromenjen otkada sam poslednji put bila tu. Isti bordo crveni zidovi, isti crni kauč i fotelje koje idu uz njega. Tek sada sam shvatila koliko mi je nedostajala kuća. Sela sam u mojoj omiljenoj fotelji. To je bila normalna fotelja, i bila je još jedna ista takva, ali sam ovu iz nekog nepoznatog razloga više volela. Ostavila sam kofer koji sam ponela sa sobom pored fotelje.

- Zar se vec nakupilo odelo za pranje? -upitala me je kada smo se svi smestili.

- Ne lupaj bako. Došla sam da te vidim. A i moram da završim srednju školu. -

- Znači, nisi donela odelo za pranje? -

- Jesam, ali nisam samo zbog toga došla. -

- Ali to je jedan od razloga zašto si dosla? -

- Nego bako, htela sam nešto da te pitam. -rekla sam menjajući temu. -Da li si i ti mađioničar? -

- Nisam. -

Taman kada sam zinula da progovorim, ona je nastavila.

- Ali je tvoj deda bio. -rekla je sa blagom tugom u glasu koju je pokušavala da sakrije.

- Moj deda, kao tvoj muž? -klimnula je glavom. -Da li to znači da je neko od mojih roditelja bio mađioničar? -

- Da. U stvari, oboje su bili. -

- Da li su oboje umrli na nekoj misiji? Ili su samo na dugogodisnjoj misiji koja je toliko važna da nisu mogli ni da vide svoju ćerku nijednom u 17 godina? -