Izdaja

Misija

Boruto POV
Još uvek sam slab, ali, otac insistira da me pošalje na današnju misiju. Sreća je u tome što se misija obavlja u okolini sela.
Sastajem se sa Micukijem i Saradom pred kapijom sela. Idemo bez učitelja. Treba da zaustavimo napad vepra na neku šumu.
                           ***
Njih dvoje idu zajedno. Ja sam se malo odaljio. Svaki put kada čujem njen smeh, stomak me zaboli.
,,Boruto.'' Čuo sam Micukijev glas. Okrećem se.
,,Da li bi ti smetalo da se ti sam pobrineš za vepra, dok ja i moja devojka budemo malo sami? U ostalom ti si sin sedmog i unuk četvrtog hokagea. To je za tebe prosto k'o pasulj!'' Kada je izgovorio moja devojka, osećao sam ubod u srce. Napravio sam lažni osmeh.
,,Naravno da ne! Mogu ja to sam.''
Odaljili su se. Vepar je već ranije bio ranjen, tako da ga se nije bilo teško rešiti.
Otišao sam da potražim Saradu i njenog dečka. Našao sam ih kako se  ljube, kraj jednog drveta. U početku se sa mnom nije tako strasno ljubila. Uspeo sam da pobedim iznenadni nalet mučnine.
,,Golupčići, misija je obavljena!''- rekao sam.
,,Hvala ti,Boruto.''
Odmahnuo sam glavom i krenuo nazad putem kuće.
                          ***
,,Kako je bilo mili?'' Majka me je zagrlila.
,,Mama, ne mogu više!'' Primetio sam da jecam.
,,Šta je bilo?!'' Sestra je pritrčala.
,,Ne mogu više da ih gledam. Ne mogu više da budem u tom timu! Ne mogu!''
,,Čekaj, polako.''- rekla je Himawari. ,,Zašto jednostavno ne pitaš oca da te premesti u drugi tim?''
,,Ne mogu. Tražiće da mu sve objasnim. Nemam snage za to. Čak i kada bi to uradio, on bi rekao da sam nindža i da moram da svoje emocije ostavim po strani.''
Majka me je pomilovala po kosi.
,,Hajde, pojedi nešto. Jutros nisi doručkovao, a ni ručak nisi poneo.''
Seo sam za kuhinjski sto. Pojeo sam pola činije ramena. Mamu je to šokiralo. Obično bi pojeo dve pune.
,,Samo to?''- pitala je. Klimnuo sam glavom. Otišao sam u sobu i pustio muziku. Ubrzo sam je isključio, jer me je iritirala. Legao sam i zatvorio oči. Nagla mučnina javila mi se u želucu. Otišao sam do kupatila i ispovraćao se.
Šta je ovo?
,,Nemoj da brineš. Samo idi lezi.''- rekla je sestra.
Uradio sam tako, ali nikako nisam mogao da zaspim. Krevet mi se činio užasno ne udobnim, iako to zaista nije bio.
,,Boruto!!! Siđi! Moramo da razgovaramo!'' To je otac.
,,Sledi peglanje.''- pomislio sam.
,,Zašto si podneo zahtev za ispisivanje iz tima?''- upitao me je.
,,To... ne mogu da ti kažem.''- rekao sam dubokim glasom.
,,Šta ti glumataš?! Misliš da možeš da ideš i ne ideš na misija kako te je volja? Kakav si ti to nindža? Voleo bih da vidim šta ćeš ostaviti sledećim generacijama. Neće baš puno naučiti od tebe. Osim kako se odustaje! Ja ne odustajem! Hajde, sada ponovi tu rečenicu! Zar ništa nisi naučio od Sarade?'' Svaka rečenica bolela je poput uboda noža. Ruke su mi drhtale. Nisam više mogao da izdržim. Skupio sam desnu šaku u pesnicu i udario ga.
Od udarca je otišao do kraja kuhinje. Uopšte nisam imao predstavu da sam ga udario tako jako.
,,Oče, nisam mislio...''
Od pogleda koji mi je uputio imao sam želju da se zakopam deset metara u zemlju. Sestra i majka su bile moj spasilac. Majka me je odvukla u kuhinju, kako bi me smirila, a Himawari je pomoću tensegana hipnotisala oca, tako da se samo sećao da mi je držao govor.
,,Mama,žao mi je... Nisam mislio da ga povredim... Šta sam to uradio?'' Osećao sam se izgubljeno.
,,U redu je. Izgubio si kontrolu. Biće sve u redu. Himawari će sve popraviti.''
Otišao u sobu i počeo da učim. Sutra imam test iz biologije. Otišao sam da učim, samo da bi se fukusirao na nešto i prestao da razmišljam o ovome što se desilo večeras. Nisam mogao ništa da zapamtim. Nakon nekog vremena zaspao sam nad knjigom.