Izdaja

Sukob

Boruto POV
Idem ka Akademiji. Prvi čas nam je istorija. Na tom času sam sedeo sa Saradom, ali zbog svega što mi se dešava premestio sam se kod Šikadaie.
,,Pogledaj ih, molim te.''- rekao sam mu pokazivajući na Saradu i Micukija koji su se ne prestano ljubili.
,,Ne znam kako profesorica Kujomi dozvoljava ovo.''
,,Nemoj da gledaš u njih. Gledaj negde drugo.''
,,Uzumaki Boruto.''- prozvala me je nastavnica.
Ustao sam.
,,Da li bih mogao sledeći čas, nastavnice?'' Klimnula je glavom.
Čas se brzo završio.
,,Ljudi, šta mislite zašto Occucukiji stalno napadaju selo u Lišću?''- upitao je Micuki.
Svi su ga pogledali.
,,Ne bi me čudilo da je naš dragi Hokage sklopio neki dogovor. Možda im je dao dozvolu da napadaju, a za uzvrat su mu dali novac. Pitaj te Boruta. Je li, kada si poslednji put imao šta da jedeš? Hranite se na račun štete koju Occucukiji prouzrokuju nama. Kada budu uništavali ovo selo naš ,heroj' će da pobegne podvijenog repa. Velika borba sa Peinom. Koliko je platio da bude ,heroj'?''
Mogao sam sve da trpim. Da me vređa, da mi otme Saradu, ali nikome nisam opraštao uvrede koje su se ticale moje porodice. Suze su mi krenule.
,,Hajde, bebice. Trči kući tatici u krilo!'' Ruka mi se sama stisnula u pesnicu. Udario sam ga.
,,Boruto, hajde smiri!''- rekao je Jurui.
,,Neka. To priliči kukavicama. Ne ume da podnese istinu.''
Nastavnica se umešala da bi sprečila tuču.
,,Boruto, roditelji da dođu na razgovor! Ova hokageiska deca su stvarno razmažena!''
Zašto ste svi na njegovoj strani?
***
Otišao sam kući.
,,Mama, šta se ovo sa mnom dešava? Kao da sam poludeo! Kao da gubim razum!''
Hinata je uzela moje ruke.
,,Ne gubiš razum, dušo. Samo pokušavaš da se izboriš sa svime što ti se dešava.''
,,Ti ne znaš šta sam ja sada uradio?''
,,Sedi i ispričaj mi.''- predložila je. Polako sam se spustio na drvenu kuhinjsku stolicu.
Progutao sam knedlu. ,,Sramota me je da ti kažem. Potukao sam se sa Micukijem.'' Znao sam koliko je iznenađena. Nikada nisam voleo da se tučem i učestvujem u sukobima.
,,Zašto?''- pitala je.
,,Strašne uvrede je izgovorio u vezi oca.''
,,Dobro. Bilo, pa prošlo.''
,,Mama, treba da me izgrdiš. Da mi kažeš da to nije dobro i da se to ne radi.''
Blago se nasmejala.
,,Ti to i sam znaš, dušo. Nemoj da budeš toliko uznemiren. Hajde, nešto pojedi.''
,,Ne mogu. Mama, znaš li otprilike kada će se otac vratiti?''- pitao sam. ,,Rekao je da ima puno da radi.''- odgovorila je.
,,Mogu li malo da prošetam?''- upitao sam.
,,Pa, sada će noć. Umoran si i još si slab od temperature.''
,,Biću dobro.''
,, Brzo se vrati.''
,,Hoću.''- rekao sam.
***
Bio sam u ,,Zmijinoj jazbini.'' Šetao sam kroz gusto drveće.
,,Znači tu si!''- čuo sam neki glas. Okrenuo sam se. Micuki.
,,Sarada mi je rekla da je ovo bilo vaše omiljeno mesto za sastanke. Znaš, bolje je zaboravi. Ona je već izbrisala iz sećanja.''
,,Ne verujem ti.''
,,Kad god je neko pita za tebe ona kaže da si slabić. Pitaj je i sam.''
,,Ostavi me na miru.''- rekao sam, dok mi se stomak okretao.
,,Naravno. Kukavice. Beži.''
Naglo sam se okrenuo.
,,Želiš li da završimo ono što smo počeli u akademiji?'' Bes je ključao u meni.
Počeo je da se smeje.
,,Svi znaju da mogu da te zgazim kao kiflu, a to mogu da dokažem bilo gde i bilo kada! Nije ni čudo što sam dobio Saradu. Igrali smo igru i izgubio si. Ja uvek pobedim!''
Pokušao sam da ga udarim, ali se izmakao tako brzo da nisam pratio pokrete. Njegovi udarci bili su kao udarci deset ruku moga oca u isto vreme. Čak ni tensegan nije mogao da prati ovu brzinu. Šta se ovo dešava? Nikada nije bio ovako snažan! Bio sam na zemlji, a da to nisam ni primetio.
Gledao me je neko vreme. Zatim me je udario nogom u lice.
,,Ja uvek pobedim!''- ponovio je rukom mi stiskajući grlo i dižući me.
Bacio me je na pod, kao da sam krpena lutka i otišao.
Da li sam ja stvarno ovoliko slab? Šta mi se dešava? Ja sam niko i ništa! Sve što sam bio,oduzeto mi je one noći kada sam ih video zajedno.
Uspeo sam da se dignem i iz šume otišao do košarkaških terena. Istih onih na kojima sam video Saradu kako se ljubi sa Micukijem. Skinuo sam jaknu i majcu i besno ih bacio o pod. Na jednoj metalnoj šipci počeo sam da radim zgibove. Uradio sam 15 komada i osetio bol. Nisam se zaustavljao kolika god bol bila. Ruke su mi bile znojave. Nisam mogao više da se držim za šipku. Pao sam.
,,Ko sam ja?''- pitao sam se dok sam padao, znajući da neću uspeti da se dignem.