Izdaja

Lopov?

Boruto POV
Budim se na hladnom betonu košarkaških terena. Pokušavam da ustanem, ali me bol u mišićima vraća na beton. Neko vreme samo gledam u nebo, pokušavajući da izbistrim misli.
Petak je. Treba da idem na akademiju.
,,Hajde, izdrži još ovaj dan.''- hrabrim se. Hodam, uopšte ne osećajući zemlju, ne primećujući ljude.
Osećam se kao duh. Stojim pred vratima. Majka ih otvara.
,,Dobro, šta ovo treba da znači?''- pita.
,,Pa, dobro, nije mi prvi put da ne spavam kod kuće.''
,,Uvek si se javljao da mi kažeš da nećeš dolaziti kući.''
,,Evo. Sada nisam. Za sve postoji prvi put.''
,,Ili će biti poslednji ili više nećeš spavati kod kuće! Jasno.'' Zašto su svi ovoliko strogi?
,,Šta si rekla ocu?''- pitao sam.
,,Da si prespavao kod druga.''
,,Molim?!'' Sada sam tek nadrljao.
,,Ništa drugo nisam mogla.''
Besno sam pošao na sprat, spakovao torbu i spremio se da krenem na akademiju.
,,Gde ćeš?'' Otac je stajao na vratima moje sobe i videlo se da je ljut.
,,Idem na Akademiju.''- odgovorio sam, pokušavajući da zvučim ne napeto.
,,Hinata mi je rekla da si prespavao kod druga. Podseti me šta sam ti rekao! Da nema spavanja kod drugova. Mislio sam da poštuješ kada se nešto dogovorimo.''
,,Dogovorimo?''- pomislio sam. ,,Nismo se mi ništa dogovarali. Ti si samo počeo da se dereš na mene o tome šta ne smem da radim!'' Duboko sam uzdahnuo kako bi povratio smirenost.
,,Moram da idem na akademiju. Već kasnim!''- rekao sam.
,,Nisam završio ovaj razgovor!''- insinstirao je.
,,Ali ja sam završio sa slušanjem.''
Zalupio sam vrata i ponovo izašao na svež vazduh.
Znao sam šta odlazak na akademiju predstavlja za mene. Još gledanja onoga što želim da izbegnem. Šta mogu? Kada bi pokušao da bežim, otac bi to saznao i onda... Ne smem ni da mislim o tome.
Ulazim u veliku zgradu i sedam na svoje mesto. Časovi mi proleću u magli.
Kada je došao čas vežbanja šurikeima, odaljio sam se.
,,Boruto, zašto ništa ne radiš?''- upitao me je Konohamaru.
,,Oprostite, ali ne osećam se najbolje.''
,,Kakav ćeš ti nindža da budeš? Tvoja deca neće imati šta od tebe da nauče.'' Stajao sam skamenjen.
,,Zašto?''- pomislio sam. Nisam mogao više da izdržim. Počeo sam da trčim prema šumi. ,,Stani.''- vikao je učitelj za mnom.
Nisam se okretao. Kada sam dovoljno duboko zašao u šumu, seo sam na mahovinu i stavio sam glavu među kolena.
,,Zašto mi svi govore da nisam nikakav nindža? Zapravo, upravu su. Izgubio sam smisao da budem nindža. Izgubio sam razlog svog postojanja. Sada sam niko.'' Učiteljeva rečenica o deci, prouzrokovala je nemir u meni.
Maštao sam o tome da imam predivnu ćerku sa Saradom. Sada je to sve nestalo. Plačem. Osećam kako mi telo drhti. Još jedan dokaz da nisam nindža. Oni ne plaču. Osećao sam kao da mi je ogromna težina u duši. Nakon što sam se sredio vratio sam se na akademiju.
,,Ljudi, nema mi 5$.''- rekao je Micuki.
,,Neka svi pretresu torbe.''- naredio je profesor. Iz moje torbe je ispalo 5$!
,,Lopove!''- čuo sam kako Micuki viče.
,,Boruto, da li su to tvoje pare?''- pitao je profesor.
,,Ne, ali nisam ih ukrao.''
,,Lažove!'' Opet se čuo Micuki.
,,Boruto, znaš da ti sleduje izbacivanje iz akademije.''
,,Još jedan dokaz da se hrani na račun štete sela.''- čuo sam Micukija kako šapuće. Stomak mi se okretao.
Čuo sam Šikadaiu kako ustaje.
,,Profesore, izvinite što se mešam, ali imam jednu molbu. Dajte mi vremena do kraja dana da dokažem da je u pitanju ne sporazum.''
,,Ti mu veruješ?''- upitao je profesor.
,,On je moj najbolji prijatelj. Znam da nije kriv. Pustite me to da dokažem!''
,,U redu! Imaš vremena do devet uveče. Tada će te se svi okupiti, jer želim da čujemo istinu.''
,,Hvala, profesore.''- rekao je Šikadai.
                            ***
,,Šta to radiš?''- upitao sam ga kada smo završili sa časom.
,,Spasavam te.''- rekao je.
,,Kako misliš bilo šta da dokažeš?''
,,Znam te, Boruto. A znam i Micukija. Znam koliko je postao zao. Samo me slušaj i sve će biti ok. ''
Kasnije, tog dana smo se Micuki i ja sastali u ,,Zmijinoj jazbini.''
,,Znam da si namerno stavio tvoje pare u moju torbu.''
,,Zaboravi''- rekao je. ,,Tvoja reč protiv moje, a tebi niko neće verovati. Čak ni tvoj otac.''
,,Zašto radiš sve ovo?''
,,Rekao sam ti da želim da se izgubiš odavde. Jednom i zauvek! Sve dok tako ne uradiš pretvaraću ti život u pakao.''
Zatim me je gurnuo i otišao.
                        ***
(kasnije na akademiji)
Svi su bili tamo u dogovoreno vreme. Micuki je stajao tamo pobedonosnog  izraza lica.
,,Imate li neki dokaz, Šikadai?''- pitao je profesor.
,,Naravno da nema. Lopov!'' Micuki je ,,navodno'' bio uvređen.
,,Zapravo, imamo.''- rekao je Šikadai. Izvadio je diktatofon i pustio traku.
,,Znam da si namerno stavio tvoje pare u moju torbu.''
,,Zaboravi. Tvoja reč protiv moje, a tebi niko neće verovati. Čak ni tvoj otac.''
,,Zašto radiš sve ovo?''
,,Rekao sam ti da želim da se izgubiš odavde. Jednom i zauvek!''
Svi su stajali razgoračenih očiju i gledali u njega.
,,Micuki! Objasni!''- derao se profesor.
,,Ne podnosim ovu gnjidu!! Gubitniče!''
Svi su ga gledali sa prezirom.
,,Jadno''- čuo sam Juruia.
Svi su ubrzo otišli. Ostali smo Sarada, on i ja.
,,Ne brini, Micuki.''- rekla mu je.
,,Nisi trebao ovo da radiš! Ne bi doživeo ovaj poraz.'' Sarada mi se primakla. Podigla je ruku i... ošamarila me je! ,,Gubi se!''- dreknula je.