THIS FEELING (Empty feeling #2)

10)San

Alex POV

Umoran od sebe i mojih greški, umoran od neispavanosti i loše noći vučem teške noge izgubljen u lošem raspoloženju kao da čekam trenutak u kom ću se raspasti.

Ulično svetlo ovog trenutka gubi svoju svrhu jer sunce upravo sviće, i svojim jarkim narandžastim bojama tera me da škiljim krvavim očima.

Dok ono sija kao najlepši dijamant u hladnoći, u meni se nalazi toliko snažna, gusta i nepodnošljivo teška tama, zbog čega sada trebam Kate.
Možda ću zbog mog lošeg raspoženja još više uništiti šansu da je vratim, ali ovog trenutka mozak mi razmišlja samo u jednom pravcu.

Razmišlja o spasu iz bola i tame.

Zato sada trebam nekog da me zagrli i kaže da će sve biti u redu, da je to bio samo san...
Trenutno sve što trebam je ona.

Posle višesatnog lutanja mračnim ulicama čija se tama i samoća uvukla u moje srce nalazim se pred vratima njene sobe.
Gledam u taj sasvim običan broj 401, dišem teško i umorno.
Stiskam pesnicu jer se borim protiv želje da pokucam i probudim je iz dubokog sna.
A znam da ona više nema obavezu brinuti se o meni kad me opkole moji mračni demoni.

Kažu da su loši snovi deo naših najdubljih strahova i nesigurnosti, onih koje svesni sami od sebe krijemo.
Nakon takvih snova nekada ojačamo psihu, ali u nekim trenucima koji su češći, oni od nas naprave slabiće.
Posle njih sva snaga koju smo u sebi imali polomi se kao štit borca koji gubi bitku.
Jer često nas vreme učini slabim....

Ljudi nisu stvoreni za bitke na dug period, već da se nakon poraza oporave uz osobe koje vole.
Ja konstantno već osam godina vodim jednu, ali trenutno nemam nikoga ko bi u mene ulio nadu i snagu...
Vodim moju bitku u kojoj želim spasiti mlađu sestru i postajem sve slabiji i slabiji...

Ovog jutra dok svi studenti mirno spavaju ja vodim još jednu bitku u kojoj se pokušavam osloboditi slika ružne noćne more iz moje podsvesti.

Nesiguran u sebe, i sve što će moji sledeći postupci doneti sa sobom, podižem modru ruku koju sam pre par sati zabio u zid neke zgrade i tri puta pokucam na ravnu, čvrstu površinu vrata.
Odsečan zvuk odzvanja u praznom osvetljenom hodniku, zbog čega imam utisak da svi studenti znaju da sam tu.

Zamišljen u farbu na vratima dođem sebi tek kada se pred mojim očima pomere i otvore, i sve što tada ugledam jesu sjajne, pospane, crne oči.
Crne oči zbog kojih u ovoj sekundi trenutno dišem.
One koje me jednim pogledom mogu oživeti...

„Alex šta ti, ovaj, radiš ovde", iako je njeno pitanje puno nesigurnosti i neverice zvuk njenog glasa meni je trenutno mnogo bitniji.

On je piskav, i nežan, i smiruje moju tamu. On je lek za moje ružne snove.

„Trebam te Kate", progovorim napuklim hrapavim glasom posle toliko sati samoće i hodanja na hladnoći.

„Šta se desilo? Ne izgledaš dobro", sa zabrinutim očima zagleda se u moje.

„Teško sranje se desilo", naslonim se leđima na beli zid pored vrata njene sobe i zagledam se u isti preko puta hodnika. Duboko uzdahnem i glavu okrenem prema njoj.

Iako sam umoran i neispavan ne mogu je prestati gledati tako prokleto i za mene bolno prelepu.
Njena kratka kosa koja mi se svakim danom sve više sviđa ovog trena sva je zamršena, dok joj je desna strana obraza prepuna linija od spavanja.

Njeni crveni obrazi u ovom trenutku mame me kao da su moja najveća opsesija.
Već neko vreme hladno mi je, a oni izgledaju tako toplo zbog čega ih želim dodirnuti.
Cela Kate izgleda kao najlepši izvor toplote...