THIS FEELING (Empty feeling #2)

30)Istina prošlosti

Katherine POV

Moj sluh me ne zavarava!Uverena sam u to! Jedino se u njega još mogu uzdati…Jedino njemu mogu verovati, jer više nemam kome.

Misli su me izdale. Lepi snovi okrenuli su mi svoja svetla leđa i pružili samo noćne more koje više liče na javu, nego na maštu. Snaga me napustila, jer glad i žeđ vladaju mojim telom. Te dve ljudske slabosti načinile su od mene još lakšu žrtvu.

Kako vreme prolazi tako mi sve više izgleda da nije ostao trag snage od moje sinoćne borbe. U stvari uverena sam da je ostao trag! Fizički dokaz zbog kog me zglobovi ruku užasno bole i peku, dok me konopac oko skočnih zglobova nogu steže kao najteži lanac…

Nasilno oslobađanje bio je još jedan u nizu mojih nepromišljenih poteza. Samo mi je oduzelo snagu. Stvarno ne znam šta sam očekivala? Da ću se osloboditi iste sekunde čim je onaj užasni čovek ižasao iz magacina? Naravno da nisam uspela kad su me kao životinju svezali za ovu stolicu, zbog čega mi mišići vrište od bola i ukočenosti. A njihov vrisak jedino ja čujem i osetim.

Dok moj sluh…pa on opaža sve ono što ja više ne mogu. Za šta nemam snage.

Čujem ih. Glasne i odlučne korake kako odjekuju u praznom magacinu. Ovako zatvorenih očiju, okružena tamom svog izgubljenog uma te korake zamišljam kao Alexove. Maštam o svom spasu koji mi samo on može pružiti. Jedino on.

Moj muškarac plavih očiju trenutno me održava koliko-toliko prisebnom. On i sećanja na njega, na sve naše zajedničke trenutke u kojima smo bili srećni…čak mi znače i svi oni tužni i bolni, jer su me nečemu naučili. Samo sam ja bila slepa pa ništa nisam videla i primetila. Glupa da bih naučila…

„Lepotice baš vas je lepo videti sve na okupu”, moje razmišljanje naglo je prekinuto jednim veselim glasom koji me odjenom vratio u stvarnost.

Već se par sati družim sa svojim mislima i razmišljanjima, oči nisam otvorila neko vreme jer mi je tama postala draža nego java. Znam šta me čeka kada otvorim kapke. Jedno telo koje još uvek nisu sklonili. Toliko su bolesni da su Nataliu namerno postavili na stolicu ispred Lukeovog hladnog tela, i vezali.

Nas tri celu noć provele smo sa njim. Sa onim što je ostalo od osobe koju sam smatra prijateljem. Bilo je jezivo i nerealno, bolno iako me izdao.

Temperatura tela skoči mi iste sekunde kada na svom hladnom obrazu osetim još hladnije muške ruke. Ježim se od dodira debelih prstiju koji me nežno i tako prljavo maze po koži. Borim se sa svojom navikom gutanja nervoznih knedli i razumom vrištim na srce. Želim da uspori, da se smiri ali nema ništa od toga. Taj mišić gubi se u strahu koji odjednom iz svih pravca juri mojim telom.

„Katherine drago mi je što se opet vidimo”, dubok i predatorski glas začuje se iznad moje glave posle čega na usnama više ne osećam povez kojim su mi vezali usta.

„Ne mogu reći da delim isto mišljenje”, kažem nesvesna svoje drskosti i tvrdoglavosti koja očigledno još uvek nije iščezla iz mene. Kažem, ali zažalim.

Jauknem od bola kada me zaboli svaka vlas na temenu glave i raširim oči. „Pazi kako pričaš. Ovo je drugi put da te upozoravam.“ Sa olakšanjem izdahnem čim me naglo pusti i okrene mi svoja široka leđa prekrivena finim materijalom sakoa.

Posmatram ovog čoveka kako samouvereno prilazi smirenoj i ćutljivoj Ani koja me od sinoć nenormalno podseća na nekog i shvatam da nam prkosi svojom urednosti. On je doteran i sav namirisan kao da je krenuo na posao, a ne da obiđe devojke koje je kindapovao i ostavio svojim jezivim gorilama sa ožiljcima.