THIS FEELING (Empty feeling #2)

2)Dubok glas

Alex POV

Premoren sam!
Koji kurac mi je bio kad sam mislio da ću prvog dana moći slušati sociologiju?
Zašto sportisti uvopšte moraju slušati to sranje?
Ovaj predmet mnogo je dosadniji od psihologije!
Pa kako ću ga slušati ceo prvi semestar?

Nemam pojma, ali ako neću umreti od pištolja ili bilo kog drugog sranja od ovog sigurno hoću. Ili barem poludeti...

Pulsirajuće glave otvaram vrata moje crne bebice i polako zatvorim. Ovo leto pokvario joj se akumulator i mislio sam da ću ubrzo i nju izgubiti.
Promenio sam joj još par sitnih delova koji su se vremenom istrošili i sad je ko nova.
Moja lepa ševrolet...

Zaključam vrata crne mašine, dok po meni padaju sitne kapljice kiše i pređem mali parking ispred zgrade u kojoj sam sa Araonom iznajmio novi stan. Preskačem dve stepenice samo da bih što pre stigao na četvrti sprat, a kada stanem ispred vrata stana broj 43a, iz džepa moje plave jakne izvadim ključ i otvorim ih nakon zvuka otljučavanja brave.

Novi stan dosta je udoban i lepo sređen. Još uvek...ali ko zna kakav će biti za dva, tri dana. Čim sa nogu skinem crne duboke patike i jaknu okačim u mali orman sa desne strane ulaznih vrata uđem u kuhinju koja se nalazi odmah sa leve strane ulaza.

Mala je, ali svetla. Ima sve što nam treba. Sve kuhinjske elemente, drveni sto i stolice. Osetim kako me glad čini slabijim i umornijim pa iz frižidera vadim pet jaja, slaninu, sir i pivo.

Moja majka oduvek se ponosila sobom, jer je jednog muškaraca kao što sam ja naučila da kuva.

Sećam se kako me danima smarala da kuvam govoreći da ću tim umećem uvek moći udovoljiti ženi koju budem voleo, a meni su tada u glavi bili samo pornići zbog kojih sam mislio da je jebanje jedini način da udovoljim ženama. Ali moja mama uvek je dobro govorila.

Miris pečenih jaja i slanine tera me da nesvestan balavim. Na sto sputim pun tanjir hrane i iz gornjeg kuhinjskog elementa izvadim kesu sa hlebom.

Zamišljen gutam hranu koju zalivam gutljajima piva i gledam kroz prozor.
Nebo je tmurno i prepuno oblaka, a moja unutrašnjost prepuna je tame kao što je ono. Jer Kate je unosila radost u moje srce, a bez nje tako sam usamljen.

Pitam sa da li je nekako shvatila ili čula da sam još uvek tu. Drugi studenti nisu ni pomišljali da ću otići, ali znam da ona jeste.
Pitam se kako će reagovati kada me bude videla, i iskreno, duboko u sebi znam da po malo strepim zbog našeg susreta.

Šta ako u njenim očima budem video samo mržnju i bol? Šta ako sam je stvarno uništio? Toliko jako da ne mogu vratiti njeno poverenje...

Nije važno! Mislim jeste važno to što je boli, ali koliko god me mrzela neću odustati od nje.

„Kunem ti se Kate šta god radila da me odgurneš od sebe i koliko god me mržela neću odustati od tebe", kažem u sebi gledajući u tmurno nebo i okrenem se prema zvuku smejanja.

Araon stoji na samom ulazu u kuhinju sa prekrštenim rukama na grudima i smeje se. Zbunjen pogledam u njega i podignem obe ruke bez i jedne reči gestikulirajući zbunjenost.

„Koliko si samo smešan tako namrgođen dok razmišljajući odmahuješ glavom" , sa bezobranim kezom koji se širi preko njegovog lica uđe u kuhinju pa izvuče stolicu na koju sedne.

Smoren prevrnem očima i pogodim ga maramicom zgužvanom u lopticu.

„Ti mi nešto kažeš? Isto to radiš od kad si raskinuo sa Jesy", odgovorim mu.
Klimajući glavom ozbiljan progovori.