THIS FEELING (Empty feeling #2)

29)Greška

Alex POV

Pronašao sam ga! Svoj deveti krug pakla kome nema kraja. Nakon toliko dugih godina obezbedio sam svoje mestu u njemu, šta više već živim tamo. Za mene nema razlike, jer ovo što ja proživljavam gore je od samog središta tog vrelog mesta koje je zavladalo mojom dušom.

Ona je nemirna, neukrotiva i uništena, ali ipak budna. Žedna je nečije krvi i osvete. Voljna je rata i osećaja pobede. Gladna je jednog glasa i dodira nežnih ruku, ali tako plašljiva sustreta sa prošlosti. Strahuje od jednog događaja i zelenih očiju koje upravo gledam na slici.

Tako su lepe. Sjaje se, sijaju od ljubavi i sreće, prepune dečije vedrine i njene. To su zeleni safiri koje godinama nisam video, kojih se sve manje sećam i koje verovatno više nikad neću videti.

Verujem da je Kelly prošla kroz svakakve grozote, jer je preživela nemoguće. Ne mogu pronaći konkretan razlog ovim emocijama, ali nešto me čini ponosnim što je imala toliko snage da preživi svoju realnost kakva god ona bila. A uveren sam da je nije mazila i žalila.

Trudio sam se ostati jak kada sam sinoć nazvao CIA i svoj razgovor sa Montanom prepričao Baeru, veliku snagu uložio sam da to isto sranje podelim sa svojim najboljim drugom i njegovom devojkom, koji su me i dalje nasmejani čekali na istim mestima u kuhinji. Nisam pokleknuo kada sam im istinom sa lica izbrisao te iste osmehe. Borio sam se sam sa sobom za vreme svih sati hladnokrvnog traženja nekih dokaza u Kateinoj sobi i obilaska kafića. Nisam potonuo ni onog momenta kad sam se pred samo svitanje vratio u ovaj stan bez malo napredovanja i jednog traga, ali sada osećam kako gubim sebe.
Ovo me dokrjačilo.

Gledam je osam godina mlađu i znam da sam izgubio svoje želje. Ako ih spasim ugledaću zrelu dvadesetogodišnju devojku koja sigurno neće imati vedre zelene oči. To je ono što me plaši.
Istina koju ću ugledati u Kellynim očima kada posle toliko dugih godina razdvojenosti stanem ispred nje, jer to će se desiti. Obećao sam sebi, njoj i Kate. Neću ih napustiti, ima da ih pronađem što pre. Dok još imam šanse...

I da želim ne mogu zaustaviti svoje telo kojim u ovom momentu upravljaju bes, bol i želja. Drhtavu ruku spustim na ram slike i snažno zažmurim čim moja velika šaka prekrije Kellyno lice. Ostavljam oči zatvorene, dok polako i nežno palcem prelazim po staklu slike.

Trudim se prisetiti osećaja njenih toplih obraza i onih rupica na uglovima usana, ali ne mogu. I to me boli. Čini me slabim, baš kao što onaj kriminalac želi i očekuje. Više ne znam ko je ona, i gde je nestala devojčica sa slike. Više ne znam ni ko sam ja.

Definitivno ne sedamnaestogodišnji mladić, ili osoba od pre godinu dana a nisam ni onaj Alex od preksinoć. A kako mogu biti kada me Kateina otmica dokrajčila?

Majku mu ona bi sada trebala biti ovde i držati me za ruku, grejati i svojom pametnom glavom smiriti. Ne bih trebao pored sebe držati ovo hladno oružije koje mi je ostalo kao uspomena na akademiju i spas u hitnim slučajevima. Nikad, ali nikad nisam želeo ni razmišljao da ću iz nekog razloga iznova držati ovaj pištolj u ruci. A ni da ću se istovremeno boriti za život svoje sestre i devojke koju volim.

„Malena vratiću te kući. Nikad više nećeš biti sama obećavam ti to”, tiho šapnem uz hadnu površinu slike na koju spustim jedan dug poljubac obećanja.
Vratiću vas obe, kunem se u sebi.

„Alex”, iako sam iznenađen njegovim glasom okrenem se potpuno smireno prema Araonu, „javio se Baer kaže da stiže za par minuta.“ Ozbiljnim klimanjem glavom prihvatim njegovo obraćanje. Vidim da mu smeta što od sinoć pred njim ne pokazujem emocije, ali baš me briga. Ovaj put ga neću uvući u svoja sranja, jer su ona samo moja.