THIS FEELING (Empty feeling #2)

14) Bolno saznanje

Alex POV

Omekšala je...
Kada sam pre skoro tri nedelje u njenim očima ugledao mržnju i bes pomislio sam da sam je zauvek izgubio.
Koliko god bio samouveren mislio sam da Katherine White nikad više neće spustiti svoj gard. Da me neće pustiti blizu sebe...

Još uvek ne mogu prihvatiti da je tvrdoglava devojka koju volim svojim celim srcem napokon popustila. Više nije napeta kad smo zajedno, čak šta više, smeje se. Ali nije ni ona stara Kate...toga sam najviše svestan.

Od ponedeljka nešto se promenilo u njoj. Čak i sada, dok u jedanaest uveče razmišljam o Kate, mogu osetiti vrelinu kože njenih usana, vlažni dah na mom obrazu i zvuk sočnog poljupca.
A od tada prošlo je tri dana...

U meni svakim svitanjem ključala je potreba da pokrenem tu temu, da rečima oživim taj trenutak, da ponovo pokrenem nju... Jer želim je!
Ovo što osećam više nije samo primitivna potreba za njom, već ljubav.
Volim je kao što nikog do sad nisam.

Nakon tog ponedeljka nismo ostajali sami, ali videli smo se svaki dan na hodnicima koledža za vreme predavanja. Svaki put kad bih joj išao u susret njeno lice ozarilo bi se, a oči poprimile onaj njihov poseban sjaj i toplinu.
Moje muško srce, koje se zbog nje razmekšalo zaigralo bi nekim svojim ludim radom.

Ti mali slučajni prolazi, kojima sam se nadao svako jutro kada sam ustao, bili su mi podstrek da joj u nedelju dam rođendanski poklon.
Verujem da je iz dana u dan nestrpljiva dok se nada odgovoru direktora koji vodi park umetnosti.
Priznajem i ja sam nestrpljiv kako se sve više bliži nedelja. Pomalo i besan na sebe.

Želim joj podariti prelep dan. Hteo bih joj ulepšati rođendan kojeg će ona sigurno provesti u krevetu sa knjigom u ruci. Jer to je radila svake godine otkad je znam.
Ali ne mogu.
Ništa od toga ne mogu joj pružiti kad znam da mi ne bi dozvolila nešto takvo.

Ovih dana svašta mi se vrzmalo u mislima, ali nakon današnjeg ručka kojeg smo proveli zajedno sa našim prijateljima shvatio sam da je možda ni moj poklon neće usrećiti. Sve ono o čemu sam maštao možda joj ništa ne bi značilo.

Osetio sam da nešto nije u redu čim sa prišao našem stolu u kutu. Ona je zamišljena i tužna sedela gledajući kroz veliki prozor u užurbane prolaznike. Trgla se jedino kada smo se Araon i ja javili, blago nasmešila i opet odletela u neki svoj svet.
Svet koji je sigurno pun bola i tuge...Svet u koji me nije pustila, a želeo sam to.

Zato sam samo ćutao. Nisam je davio pitanjima, iako sam sve znao. Ona se plaši sutrašnjeg svitanja, Baerovog dolaska, ali najviše od svega plaši se prvog ispitivanja.

Koliko sam samo u tom trenu bio ljut na nju, to su primetili Jesy i Araon koji su se zagledani u moje oči nemo pokušali smiriti.
Ali sve je bilo uzalud, ja sam sve više stiskao pesnice, savijao viljušku u mojoj levoj ruci...

Kada više nisam mogao izdržati njeno ćutanje bez reči pokupio sam svoje stvari i otišao. A ona nijednu reč nije progovorila...

Umoran i izmožden od današnje utakmice koja se odigrala na našem terenu sedim leđima prislonjenim na uglavlje kreveta. Čak me ni današnja pobeda ne može oraspoložiti, kad je ona tužna.

Već dobrih deset minuta sedim zavaljen, pokriven debelim jorganom i razmišljam o njoj. Kako se pomerim samo da bih zauzeo bolju pozu tako me zabole mišići na telu. Ali najgora mi je bol u nogama i rebrima. Ne pamtim kad su me toliko puta oborili kao što su danas.

Pospan i smoren protljam umorne oči, okrenem se prema noćnom stoliću i ugasim svetlo. Možda je bolje da preležim sve ovo, da odspavam i smirim se. Potreban sam joj sutra, i zato moram biti smiren.