THIS FEELING (Empty feeling #2)

23)Dan zahvalnosti

Katherine POV

Užasnuta, iako nemam razloga za to, gledam u belu fasadu naizgled obične porodične kuće. Ali znam da je ona sve drugo samo ne obična, da je ta porodica sve samo ne srećna i to me boli.

Drhtavih ruku nad kojim već neko vreme nemam kontrolu stežem kožu sedišta u koje iznova zarijem svoje kratke nokte. Toliko jako stiskam tu kožu kao da je želim pokidati samo da bih olakšala sebi, kao da nervozu želim iščupati svog iz srca i tela.

Ali ne ide.

Što više gledam u dvospratnu kuću okruženu drvenom ogradom to sve više shvatam koliko će ovo veče biti teško za mene, za Alexa, za nas.
Izgubljena u mislima očima prelećem preko uredno sređenog dvorišta, kamenog putića koji vodi do ulaza kuće, samog ulaza, njenih tamnih drvenih vrata i shvatam da ovu kuću upoređujem sa svojom.

Sa onom koju više nemam. Kojoj više nikad neću pripadati.
U njoj tražim izgubljeno, na silu oduzeto, ono što mi već neko vreme nedostaje.
A ovakve misli učiniće mi još težim ovo veče.

„Mala”, obavijena njegovim jakim i staloženim glasom zažmurim jer želim i ja biti takva.
Sada mi je tako potrebno da budem snažna i staložena, ili barem da nađem snage da odglumim to, zato što vidim koliko je Alex ushićen zbog ovog trenutka.

Kao lutka koja reguje samo na njegov glas bez reči svoj pogled odvojim od kuće njegovih roditelja i pogledam ga.
On i dalje nije svestan koliko mi je u ove dve nedelje pokazivao svoju sreću. Sve je bilo spontano, nesvesno i tako iskreno.
Pričao je o svojoj majci, o svom detinstvu, detaljno opisivao kuću…Toliko duboko zalazio je u svoja sećanja i smeškao se, o svemu je pričao samo ne o svom ocu…

I to me plaši.

Dan zahvalosti praznik je koji bi trebali provesti uz svoju porodicu, a znam da on to želi. Iznova, kao poludelo, srce mi zaigra jer ću uskoro i ja biti deo porodice.

Ali koliko god se radovala tome, toliko me užasava taj trenutak kojem smo tako blizu.
Svesna sam da ovo nije moja porodica, da ne pripadam ovde, ali ako Alex želi da pripadam onda to želim i ja.
Jer već dugo vremena ja nemam svoje mesto kojem pripadam, a sa njim čini se da ga ću ponovo imati.

Ma šta lažem sebe!
Želim imati svoje mesto u njegovoj porodici. Želim čvrsto rukama stisnuti to mesto i svakom ko mi ga poželi oduzeti reći: „Ovo je moje! I nikom ga ne dam!“
Zato se toliko i plašim da se možda neću svideti njegovim roditeljima, iako me Alex ubeđuje u suprotno.

„Mala, hej”, iznenađena zatrepćem kada Alex desnom rukom pukne prstima pred mojim očima i uhvatim ga za nju.

„Tu sam”, saopštim mu. I ne lažem. Sada sam stvarno tu.

„Jesi dobro”, osmehnem se čim čujem zabrinutost u njegovom muževnom glasu i tako lako zaboravim na sve one gluposti. Zvuk Alexovog hrapavog glasa moj je razlog zbog kojeg često gubim razum.
I sve dok je on tu ja ću biti dobro. On će biti dobro.

„Sada jesam, a ti”, pitam ga jer znam da i njega muči jedna stvar. Koliko god bio srećan što ću upoznati njegove, večerati sa njima i spavati u njegovoj sobi znam da ga nešto muči.

Kuća u koju sada oboje bez reči gledamo ista je ona u kojoj je odrastao sa njom.
Sa Kelly koje više nema.

„Tu sam”, tiho kažem iako mi još nije odgovorio i prstima leve ruke obavijem njegovu.
„Kad god poželiš možemo pričati”, dodam na šta mi on neočekivano drugom rukom obavije vrat i povuče prema sebi. Uzdahnem kada se polako glavom naslonim na njegovo rame, dok moje uleže u njegovu ruku.