THIS FEELING (Empty feeling #2)

27)Izdaja

Katherine POV

Kroz pust hodnik kojim struji hladan i oštar vazduh žurnim hodom zaputila sam se iz zajedničkog kupatila prema svojoj sobi.
Mokru kosu uvila sam u peškir, još uvek vlažnu kožu tela sakrila mekanim, belim, ogrtačem ispod kojeg sam jedino obukla pamučni donji veš.

Drhtim dok bosih nogu u papučama stajem ispred sobe 401 i nekako sa rukama punih preparata za kosu i telo usprevam gurnuti kvaku i otvoriti vrata. Zastajem kao ukopana kada ugledam osobu čijem se prisustvu još uvek nisam nadala.

„Mislila sam da ćeš nakon predavanja biti sa Araonom”, pitam je za sobom oprezno zatvorivši vrata. Uzdahnem kada me u tihoj, ušuškanoj sobi koju sada već smatram svojim domom obavije toplota. Osećam kako mi otapa led i hladnoću koja se za kratko vreme uvukla u kosti.

„I bila sam, šetali smo se pa sam došla da ti pravim društvo”, obraća mi se nežnim i prijateljskim tonom ali ja joj u zelenim očima vidim radoznalost.

Sigurna sam da je kopka uredno raširena odeća na mom krevetu, kao i moje brzinsko spremanje. Njena reakcija je razumna i očekivana, jer joj na današnjem ručku ništa nisam rekla. A kako sam i mogla kada mi je njegova prazna stolica oduzela pamet i moć govora.

Vapim za njim, a njega nigde nema.

Od jutros ne mogu prestati misliti na muškarca koji je zarobio moje srce. Brinem se što ga ni jednom nisam srela na hodnicima, što danas nije bio na ručku za našim stolom. Bilo je čudno sedeti sa Jesy i Araonom bez Alexa i njegovih šala. Jer bez njega nisam imala razloga za smeh .

Čudan mi je ceo ovaj dan jer sam ga započela bez zvuka njegovog dubokog glasa, osmeha i pogleda na vesele plave oči.

„Nisi trebala, za dva sata svakako neću biti tu”, opušteno kažem kao da prethodne sekunde nisam razmišljala o Alexu. Tek kada priđem krevetu na njega iz ukočenih ruku ispustim sve stvari.

Držanje tela i pokreti su mi kao kod osobe iz koje je neko iznenada isisao život. Sva sam bezvoljna i neraspoložena, sve mi smeta i najradije bih se na par dan zatvorila u ovu prostoriju. Ni sama više ne znam zašto sam pristala izaći večeras.

Ali u toku tuširanja odlučila sam da ću popiti par pića i što brže vratiti se nazad. Biću u sobi pre jedanaest i možda me tada prodrma volja za čitanjem, jer trenutno je nemam ni za šta.

„Ideš negde”, moja radoznala Jesy pita umiljatim glasom dok glavom pokazuje na istu onu odeću sa kreveta.

Na njeno pitanje obavije me još veća setnost, ali je ipak gutam i širok osmeh pružim najboljoj drugarici kada pogledam prema njoj. U sebi se molim da moje kreveljenje barem na nešto liči, jer od Jesy ništa ne mogu sakriti.

„Da, zvali su me Natalia i Luke da izađem sa njima. Otiću na par pića i vratiti se da čitam.” Znam da joj se ovim ponašanjem pravdam, ali baš me briga. Ne želim da pomisli kako mi je lako, jer nije.
Kad je Alex u pitanju nikad mi neće biti lako.

„Pa lepo, samo jesi išta rekla Alexu”, u glasu joj čujem nelagodu dok joj na licu vidim stidljiv trag osmeha.

„Nisam”, obazrivo priznam, „i ne planiram.” Ponos u meni radi na maksimumu, jer nisam ja ta koja je sinoć započela svađu. Nisam ja ta koja je imala neka velika očekivanja. Da je ikad hteo o toj temi smo već milion puta mogli pričati, ali nije.

A ono pismo i volontiranje otvara mi vrata svetske poznate umetnice. Čitajući ga već sam u mislima zamislila sebe kako ponosno stojim ispred svojih dela, dok ih nepoznati ljudi proučavaju na mojoj izložbi. Zamislila sam kako na taj način dajem sebe celom svetu.