THIS FEELING (Empty feeling #2)

22)Strah od neizbežnog

Alex POV

Ne vredi. Ništa ne vredi kada posle svojih velikih greški tražimo oproštaj.
Tada su reči tako male i sitne, da nemaju svoju vrednost, a dela jedini način da vratimo veru i poverenje.
Kate je imala pravo, to tek sada shvatam.
Bez dela nemamo ništa.

Tek sada mogu je razumeti...Sada kada sam i ja povređen.
Ovaj osećaj izdaje, otkidanja jednog dela mene i velike potrebe za vrištanjem razara mi telo. Kida mišiće na delove, a ostavlja sve ono što mi je nije oduzelo.
Istinu.

Potukao sam se sa pola tima. Udario osobe sa kojima već četiri godine vodim iste bitke, dišem istim ritmom i živim na terenu. Ostavio sam srce tamo gde i moji prijatelji, dao sebe na svakoj utakmici i bio oni. Upoznao sam ih, ali oni mene očigledno nisu.

Sada me napokon znaju! Shvataju koliko mi znači Kate.
Znaju da ona nije jedna od onih običnih devojaka za jednu noć, da njeno ime više nikad ne smeju spomeniti ni u šali, jer su tek sad shvatili da je ona moje sve.

Promenila me na bolje. Učinila boljom i snažnijom osbom. Načinila od mene muškarca.
Pokazala mi da i ovako tužan imam razloga da se smejem.
Jer imam nju.
Svoju tugu spojila je sa mojom i stvorila sreću.
Samo našu.

Ali imati nju nije mi dovoljno. Želim ono za šta sam pre tri dana mislio da imam.
Želim svoj tim nazad.
Ne želim nas ovakve.
Čak i Karter vidi koliko nas je tuča sjebala. Ne možemo se normalno pogledati u oči. Sedimo u grupicama, i ćutimo. A u ovoj svlačionici nikad nije vladala tišina.

Uvek su se čuli zvuci različitih budalastih kreveljenja i reči navijačkih pesama.
A sada se čuje samo izdaja.
Tim je slomljen.
Karter je odlepio, ni ne trudi se to sakriti od nas.
Araon je van sebe, a ja...već dva dana nisam svoj.

„Momci, momci, momci", očigledno besan trener Karter šeta se levo-desno u svojoj crnoj trenerci sa znakom bele tigrove glave na levoj strani grudi. Očima pratim njegove korake po pločicama i sve više pitam se koliko puta je prešao istu putanju.

Zamišljen, sa prekrštenim rukama preko grudi, šeta se od jedne strane prostorije do druge.
A mi svi ćutimo, i čekamo očekivanu kaznu.

„Nisam verovao kada su mi rekli šta se desilo. Tuča, i to između članova tima. Saigrača", priča gledajući u čisto bele pločice i na trenutak zastane, skupi usnu zbog čega mu se crni brkovi naberu.

„U mojih dvanaest godina rada ovo je prvi put da vidim nešto ovako ružno. Vi ste definitivno moja najgora generacija, a tako ste kvalitetni igrači... Vi ste jedna velika sramota za ovaj koledž, mojaa sraaamotaaaaaa", uplašen se trgnem kada se trener iz čista mira prodere.

Nije da ga se plašim, već me iznenadio. Progutam tešku knedlu u grlu i imam utisak da je svi čuju. Da znaju kako upravo sada pada u moj želudac, dok vrisak bola odzvanja kroz celo moje telo.

Pognute glave nastavljam gledati pred sobom, a stid koja me već danima drma pojača se do epskih visina. Onih koje ja ne mogu dohvatiti, a Kate spustiti.

„Alex, Jasone i Briane ustanite", obrati nam se da svi savršeno dobro čuju prozvane osobe. Bez reči ustanem sa drvene klupe i stanem ispred nje. Rukama namestim donji deo dresa: debele, uske pantalone. Zategnem rukave termo majice ispod gornjeg dela dresa i ispravim se.

Ponosan, ali ipak uvređen dižem pogled i prvi put ovog jutra pogledam u trenera Kartera. Jedini sam koji to trenutno radi. A taj potez naizgled hrabrosti čini me slabim. Čini me postiđenim i manje vrednim. Jer to je jedino što vidim u sitnim trenerovim očima.