THIS FEELING (Empty feeling #2)

4)Susret

Alex POV

Svakim novim korakom koji napravim emocije besa i ljutnje u meni sve više porastu. Trebao bih ih smiriti znam to, ali ne mogu.
Gledam u nju i vidim sve ono što nisam iz daljine.

Iako je Jasonovo krupno telo delimično sakriva od mog pogleda, zvuk njenog kikotanja i smejanja odmah sam prepoznao. Ali ovo!
Ovo što sad vidim nimalo mi se ne sviđa.

Što sam bliži njoj to je bolje vidim i sve više stiskam pesnicu uz bok.
Hodam prema Jasonu i Kate, a koža mojih crnih patika škripi uz šljunak mokrog puta.

Kada se približim na par koraka od njih zvuk njihovih izmešanih smejanja naglo nestane i sve što za njim ostane je tišina.

Jason se okreće unazad i kada ugleda moje namrgođeno lice i sam napravi isto. Pomeri se u stranu i napokon mi pruži ceo pogled na Kate.

Ali to nije ona devojka koju znam.
To nije ona devojka koju volim.
I nije ona kojoj sam se nadao i za kojom sa čeznuo.

Preda mnom stoji neka nova uplašena Kate. Ona koja je svoju lepu, dugačku, crnu kosu skratila i ofarbala.
Ona koja na svom licu nosi šminku koja joj nije potrebna. Kate čiji obrazi su upali, a ne nežno popunjeni kao što su nekad bili.
Ova nova Kate mnogo je smršala i promenila stil oblačenja.

I to mi se ne sviđa.
Nikako!

Stojim ispred nje, osobe koju toliko dobro znam, devojke koju volim, ali bojim se da ovu novu devojku ne znam.
Bojim se da sam zakasnio...
Možda sam se trebao odmah vratiti po nju, a ne čekati više od dva meseca.
Ali kako sam mogao? I ja sam bio u haosu emocija…

A ovaj pogled u njenim krupnim crnim očima koje su jedina stvar koje je sačuvala od stare Kate gledaju u mene kao da sam uljez. Kao da ne pripadam ovde.
Gleda me kao da me mrzi, a to me boli.

Koliko god u sebi strahovao od našeg susreta toliko sada zaboravljam na njega. Jer napokon sam ispred nje. Napokon joj mogu reći da sam se vratio po nju. Da mi je samo još ona ostala i da je volim više od svega.

Zato prvi napravim korak, iako mi se telo trese. Jer Kate je oduvek imala pogled koji ubija i uteruje strah.
Kada napravim jedan korak prema njoj ona me iznenadi svojim korakom unazad.
Vidim kako joj se celo telo trese, pa rukama jedva drži crnu torbu!

„Kate…mal…moramo pričati“, nežno podignem ruke prema njoj, „Ja…moraš znati sve. Moraš znati koliko mi je žao”, kažem osvojen emocijama jer vidim tragove suza u njenim očima.

Ali znam da ću samo to i dobiti od nje. Te tragove emocija. Jer vidim da je za mene sada ostala samo mržnja.

Odbojnost koja joj se ogleda na crtama lica kada čuje moje reči stvori u mojim grudima mnogo jaču bol nego što sam mislio da će.

„Ne želim pričati sa tobom. Odlazi. “

Kratko, ali jasno. Odlučno i hladnokrvno. Bez trunke žaljenja. To je ono što joj vidim u očima i čujem u glasu.

I sada shvatam da sam zakasnio. Ona me toliko mrzi da je možda više nikad neću imati.
Ali ipak uporna budala u meni napravi još jedan korak prema njoj.

„Kate ne shvataš, mi moramo pričati... Imam toliko toga da ti objasnim. Ti moraš znati neke stvari. One koje ti onaj dan nisam mogao reći”, postiđen jer znam koliko sam je povredio malo snizim ton glasa.

Čujem njeno frktanje i vidim sarkastičan osmeh na licu. Možda i nije nestala moja Kate. Mali trag njenog postojanja još je tu.
To je navika da pred drugima bude jaka, iako to nije.