THIS FEELING (Empty feeling #2)

17)Rođendanska žurka

Katherine POV

Hodanje po ivici provalije trebalo bi biti nešto sasvim normalno za mene, a ne razlog koji mi ledi krv u venama, zbog kojeg se moji dlanovi znoje a srce ubrzano udara.
Nije ovo prvi put u kom imam utisak da sam svakim korakom koji napravim sve bliža toj litici na kojoj sam toliko puta do sad stajala.

Odlažem tren u kom ću otvoriti vrata sobe i ugledati njegovo muževno lice. Moje telo kao da odbija uraditi sve ono što mu razum glasno viče. Ne želi ga osetiti u svojoj blizini jer se plaši da će iznova pokleknuti, da će se pokoriti tom snažnom i razvijenom telu.

Strahujem od emocija koje ću ugledati u njegovim plavim očima, bojim se da sam nakon sinoćnog trenutka zbližavanja postala toliko slaba…

Ne želim zaboraviti, ne mogu zaboraviti koliko je bolela njegova laž, a tako bih volela da je sve bilo drugačije. Volela bih da želim zaboraviti na svaku opekotinu koju je ostavio na mom srcu, jer bi sve bilo lakše.

„Kate planiraš otvoriti ta vrata ili buljiti u njih još jedno minut dok ih on ne razvali”, iz razmišljanja trgnem se kada iza leđa začujem slatki zvuk kikotavog Jesynog glasa.

Uplašeno iste sekunde ukočim svaki mišić kada sa drugih strana vrata začujem bučan zvuk udarca ruke od drvo. Iznenađena izbečim oči i skupim obrve kada Alex progovori glasno i drsko: „Kate znam da si tu! Otvori ova jebena, prokleta vrata!“

Još se više iznenadim kada začujem dosta piskaviji zvuk Jesynog smejanja. „Neko je opasno ljut. Draga bolje ti je da ih otvoriš ili večeras spavamo bez njih.“

U neverici gledam u nju dok jednom rukom držim kvaku. Kako okrenem ključ tako na sekundu prestanem disati. Nije ni čekao da otvorim vrata, već ih je sam gurnuo i brzo ušao u sobu.

Izgubljena u njegovom mirisu parfema koji je ostavi za sobom pored ulaza u sobu naizmenično pogledom prelazim po njegovom telu, licu i kosi. Sećanja na prošlu noć kao težak greh pritiskaju mi grudi i stvaraju suze u očima.

„Volim te“, odjekuje mi u mislima na šta drhtavom rukom stegnem kvaku i zatvorim vrata.
Tišina u ovoj maloj sobi kampusa čini se kao glasni vrisak koji odjekuje sa visoke planine bola.

Od nelagode ne znam gde bih pre gledala, i sve radim samo da nam se oči ne sretnu. Glasno izdahnem kada se Jesy pored mog kreveta nakašlje i pogledam je pravo u zelene oči. Pogledom tražim da mi pomogne, iako znam da ni sama sebi ne mogu pomoći.

Sve ono što je pre par minuta rekla, iako znam da je istina, ja zaboravljam na to. Zaslepljuje me realnost u kojoj sam spavala sa Alexom iako sam pre dva meseca rekla da ga mrzim i ne želim videti.

Sudbina se poigrava sa mnom, mora da je to. Kako jedna osoba može uništiti drugu, da bi je posle nekog vremena spojila?
Mislila sam da je nešto takvo ne moguće sve dok se to meni nije desilo. Dok nisam osetila na svopsvenoj koži, slomljenom srcu i telu.

„Hmm, ćao Alex. Otkud ti ovde?“ Prevrnem očima na Jesyno pitanje. Pa šta ga pita nešto tako glupo?
I Alex je svestan da je sva zbunjena, a nije ona ta koja je sinoć vodila ljubav sa bivšim. Mada mogla je biti na mom mestu!
I još uvek ne mogu prihvatiti sve što mi je ispričala pre par minuta.

Telom se skupim uz vrata kada ugledam bes na njegovom licu koji je sa Jesynog prijateljskog neočekivano usmerio na moje.
„Otkud ja ovde”, upita dubokim glasom zbog čega mi se naježi svaka dlaka na potiljku.

„Došao sam jer tvoja divna, tvrdoglava drugarica nema dovoljno veliki obraz da se javi na telefon”, nastavi se obraćati Jesy nesklanjajući pogled sa mog lica i očiju.