THIS FEELING (Empty feeling #2)

24)Iznova povezani

Alex POV

Poptuno smiren držim svoju devojku za ruku dok u prijatnoj tišini hodamo ulicama mog predgrađa. Naši prsti spojeni su kao da jedno drugo nikad ne želimo pustiti i ostaviti, kao da tim dodirom govorimo „ovde sam."

Polako koračamo trotoarom i zagledamo kuće koje se smenjuju od običnih, lepih, manje lepih, velikih i malih pa sve do napuštenih i usamljenih. Čini se da je Kate sve veoma zanimljivo, dok je meni mnotono i dosadno.

„Alex", progovori posle toliko dugo vremena ćutanja a njen piskavi glas ispuni moje uši i preplavi misli. Nastavljam je gledati kao što to radim već deset minuta otkad smo izašli iz kuće i čekam trenutak u kom ću crne oči videti u pravom smislu te reči.

Osmeh mi zaigra na licu kako glavu okrene prema meni i pokloni mi onaj njen poznati, meni omiljeni, osmeh. „Imaš li mi šta zanimljivo pokazati dok smo još tu", pita puna pažnje.

Zastanem iskreno iznenađen njenim zanimanjem za ovaj deo grada u kom sam odrastao, svojom ruku potražim njenu drugu koju je zaklonila od hladnog vetra u džep smeđeg kaputa. „Šta te zanima?"

„Umm", zamisli se skupljajući svoje usne, „nešto što ti je stvarno jako, jako bitno. Ne želim da mi pokažeš svoje zabavište, osnovu školu koja je ko zna koliko daleko, želim da mi pokažeš mesta koja su ti bitna."

Osmehnem se na njene reči koje savršeno dobro razumem, ali to je jedan od onih setnih osmeha. Jer ovde sam vezan samo za jedno mesto. A to nije ono koje me čini radosnim i veselim, to je mesto zbog kog me boli cela duša.

Osvojen tugom obgrlim je oko leđa i zagrlim. Sa njenim mirisom vanile i dečije zvakaće gume u kosi shvatim da je možda vreme za neke promene.
Kad ću ako ne sad, kako ću ako ne sa Kate pored sebe i ovom željom za pomeranje granica?

„Definitivno je vreme", začujem snažni glas podsvesti koju već neko vreme ignorišem.

„Ima jedno mesto", tiho započnem i nije me briga što stojimo na sred trotoara zagrljeni kao dve budale, „to mesto mi je od velikog značaja, ali ne onog kojeg ti želiš", priznam joj potpuno iskren i siguran u svoju odluku.

Posle osam godina koje su bile tako bole i duge vreme je da odem tamo i udahnem talas sećanja samo da bih mogao preći preko svega.
Ako to uradim, možda bih mogao ući u njenu sobu i pustiti prošlost. Jer Kate je isto to uradila kada je otišla na groblje, i bila je veoma hrabra ali i jaka. Preživela je to na svoj način, ma koliko taj dan bio težak, ma koliko joj ja uništio to mesto.

Uzdahnem kada me svojim noktima počne maziti po potiljku i od miline zatvorim oči. „O kom mestu je reč?"

„Vezano je za Kelly", posle dugih za mene teških minuta ćutanja naposletku kažem ono što mi pritiska grudi. Isto momenta osetim manji teret, i zbog toga znam da želim otići do samog kraja.

„Ooo, jesi siguran u to", upita sva ukočena dok se odmiče od mene.

„Ovaj...ne znam koliko je pametno to što želiš da uradimo. Zbog tebe. Bolje da se vratimo nazad...", obrati mi se glasom prepunim nervoze zbog čega joj siguran u svoju odluku pružim blagi poluosmeh.

Kada se još više odmakne od mene istog je momenta povučem prema sebi, spretnim rukama brzo okrenem njeno lice prema mom i kao malo dete postavim na jedno mesto.
Njen stav je prav i ukočen, a oči tako ozbiljne i zabrinute.
Ali i pored tih osećanja još uvek vidim lepotu crnih provalija u kojima nema kraja.
Provalija u kojima se već duže vreme slobodno puštam i nekim čudom ostajem živ.

„Znam da misliš kako to nije pametna odluka, ali to je ono što želim. I voleo bih da budeš uz mene kada odem na mesto gde su je kidnapovali, jer želim da me držiš za ruku i poljubiš a onda da zajedno sa mnom tom mestu okreneš leđa", na kratko zastanem i udahnem svež jutarnji vazduh. Sva sreća pa smo se nakon doručka oboje dobro obukli.