Moj Muskarac OPSESIJA

Dvadeset i treće poglavlje

Iz ureda izlazim posljednja. Uključim alarm, zaključam ured i gotovo iskočim iz koze kad začujem poznati urlik moćnog motora. Okrenem se i ugledam Jesseja kako parkira zvijer uz rub ceste. Skida kacigu, silazi i prilazi mi kao da je imao posve običan dan. 

„Dobar dan na poslu?" Zinem u njega. 

„Ne baš", odgovorim mršteći se, a glas mi je prepun sarkazma. Neko me vrijeme promatra i gricka donju usnu, a oni kotačići u njemu se pokreću. Nadam se da razmišlja o tome koliko je nerazuman bio. 

„Mogu li ga popraviti?" Uhvati me za nadlakticu pa klizne toplim dlanom niz moju ruku dok mi ne dođe do dlana. 

„Ne znam. Mozeš li?" 

„Mislim da definitivno mogu", nasmiješi se, a ja spustim glavu. 

„Uvijek ću ga moći popraviti, zapamti to", kaze odlučno. U sebi se prekorim kad podignem glavu i pogledam ga. 

„Ali ti si ga zasrao!" Napući usne i spusti glavu. Mislim da se stidi. Dobro. I trebao bi. 

„Ne mogu si pomoći", posramljeno slegne ramenima. 

„Naravno da mozeš!" 

„Ne. Kad si ti u pitanju, ne mogu si pomoći", kaze on mirnim glasom, glasom koji govori da on to potpuno razumije. Ali ja neću nikad. 

„Dođi ovamo." Povuče me do svojeg motora i preda mi veliku papirnatu vrećicu. 

„Što je to?" Zavirim u vrećicu. 

„Trebat će ti." Zavuče ruku i izvuče gomilu crne koze. 

„O, ne! Jesse, ja se ne penjem na tu stvar." Ignorira me, odmota hlače pa klekne ispred mene i rastvori ih kako bih ih mogla obući. Potapše mi zglob. 

 „Hajde." 

„Ne!" Moze mi priuštiti sve moguće ševe urazumljivanja ili odbrojavanja ali to se neće dogoditi. Nema šanse. Popet ću se na motor kad na vrbi rodi grozđe. Zasrao mi je čitav dan, a sad još zeli da poginem na tom uzasu? Umorno izdahne pa ustane. 

 „Slušaj me, mlada damo." Dlanom mi obuhvati obraz. 

„Zar doista misliš kako bih dopustio da ti se nešto dogodi?" Pogledam njegove blage oči i vidim da me očito pokušava smiriti. Ne, ne mislim kako bi dopustio da mi se nešto dogodi, ali što je s drugim sudionicima u prometu? Briga njih za mene sirotu na tom uzasnom motoru. Past ću, sto posto. 

 „Bojim se motora." On se sagne, nosom dodirne moj i umiri me njegov dah s mirisom mentola. „Vjeruješ li mi?" 

„Da", odmah odgovorim. Dala bih mu u ruke svoj zivot. Jedino mu ne bih dala svoj zdrav razum. On kimne, poljubi mi vrh nosa pa opet klekne preda me. Skine mi balerinke, uvuče noge u hlače i navuče kozu preko mojeg tijela, lako je kopčajući. Potom izvuče usku koznu jaknu pa mi uzme torbicu i navuče jaknu na mene. Konačno mi obuje par čizama. 

„Izvuci ukosnice iz kose", naredi i spremi moje balerinke i novu, mrsku haljinu u moju preveliku torbu. Iznenađena sam što nije bacio haljinu na pod i počeo skakati po njoj. Podignem ruke i počnem izvlačiti ukosnice.

„Gdje je tvoja koza?" 

„Ne treba mi." 

„Zašto? Ti si neuništiv?" Drzi kacigu iznad moje glave.