My new neighbour(CRO) ZAVRŠENA

7.Utakmica

"Nina! Diži se. Zakasnit ćeš!"

Argh,tko smeta ovako rano? Svi trebaju znat da nisam jutarnja osoba. Ana,ubit ću te šta me budiš ovako rano.

"Mmm...."

Protrljam oči lagano jer su mi bile polu-otvorene kad ugledam mušku siluetu ispred sebe i skočim od straha te sljedeće šta napravim je stvarno....loše. Refleksi,ljudi moji.

Svom snagom udarim mušku siluetu laktom u stomak te pogledam preko ramena koga sam udarila.

"L-Luka?!",šokiram se i prekrijem usta rukom. Držao se jednom rukom za stomak te je teško disao.

"Oh,ajme."

Bol se iscrtava na njegovom licu dok se ja pokušavam ispričat.

"Oprosti. Jesi li dobro?",nastavim te dođem do njega. Držim ga za jedno rame te ga gledam zabrinuto.

"Šta misliš?",pogleda me ispod obrve. "Zaključi."

Oh,oprosti ono. Netko nam je ustao na lijevu nogu.

"Umm...oprosti. Jednostavno si me preplašio dok sam spavala.",izdahnem tiho. "A to...nitko ne smi radit."

"Ti...samo znaš udarati. Šta je sa tobom? Prvo mi opališ šamar,a sad ovo. Ugh.",odgovori i zakoluta očima dok se drži još uvijek za stomak.

"Hej-",krenem mu odgovorit ali me on prekine.

"Dosta! Nemamo vremena za svađanje. Ana mi je rekla da dođem po tebe jer ćeš zakasniti na utakmicu.",podigne obrve i napokon se ispravi.

"Čekaj...koliko je sati?!",pogledam ga ozbiljno i nervozno.

Samo nemoj reći koliko mislim da je.

"Sad ti je...",pogledamo u sat na zidu u isto vrijeme te vratimo poglede jedno na drugo.

"14 je sati!",zacvilim na šta on skoči od šoka kao neka curica.

"Utakmica! Za 30 minuta je utakmica.",kažem cijela nervozna i uspaničena.

Upravo je onoliko sati koliko nisam htjela.

"Oh...Luka! Ajde ća,moram se spremit.",zapovijedim mu jer ga nisam zamolila-normalno da nisam-,a on samo gleda dosadno u mene. Kao da pričam japanski.

"Halo...",mašem mu rukom ispred lica na šta on podigne obrvu i zakoluta očima. Uhvati me za zapešće i povuče me k sebi te se ja sudarim sa njegovim čvrstim prsima.

"Jedno hvala bi bilo dovoljno,patuljčice.",kaže i spusti pogled na mene dok ja njega gledam gore i krivim si vrat.

"Tch"

Koliko god mrzim klikčat jezikom,uradim to

"Hvala",tiho kažem.
"A sad me pusti.",otimam mu se iz ruke no on me čvrsto-ali ipak nježno-drži.

"Ne dok ne čujem jedno pristojno -dovoljno čujno- hvala.",nasmiješi se vragolasto i malo nakrivi glavu na šta ja opet zakolutam očima.

"HVALA!",zaderem se dovoljno glasno da on stisne oči,pusti moju ruku i kaže "....ne tako glasno....".

"A sad izađi jer se moram spremit.",pokažem mu prstom na vrata na šta on izdahne.

"Malecka...vidimo se na utakmici.",namigne mi na šta ga ja zbunjeno pogledam.

"Vaša utakmica je tek iza naše...",odgovorim.

"Doći ćemo vas gledat...na tribinama.",kaže te mu se osmijeh pojavi u kutu usana.

Oh,imamo i navijače.

"Imat ćete šta vidit.",podsmjehnem se jer ja sam itekako spremna pobijediti.