Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 1 *Škola*

  - Za koliko stižemo? -, upitala sam po ko zna koji put. Toliko puta sam pitala da je Bojan prestao da mi odgovara i samo me ignoriše. On i ja smo sedeli zajedno, a ispred nas su sedeli Sunčica i Milan na levoj strani autobusa.. Autobus je bio pun, verovatno zato što je danas upis.

  Usmerila sam svoj pogled ka prozoru. Bili smo okruženi planinama, zbog čega sam znala da smo blizu. Jednom sam već bila u grad Lenali, i znala sam da je bio opkloljen planinama kako bi ljudima bilo teže da ga pronađu. Smatram da nije imalo potrebe za tim, jer je i ovaj grad, kao i svi ostali magični gradovi, imao ogromni mehur oko njega koji je imao ulogu zaštitne barijere. Naravno, to nije bila njegova jedina svrha. Barijera je činila sebe i ceo grad nevidljivim normalnom ljudskom biću. Jedini koji su mogli da ga vide bili su mađioničari.

  Toliko sam se zamislila da nisam ni primetila kada smo ušli u grad. Okrenula sam se ka Bojanu, koji je već gledao u mene.

  - Treba ti nešto? -, upitala sam.

  - Ne. -, odgovorio je kratko i dalje me gledajući. Bilo mi je malo neprijatno, ali nisam htela da popustim i skrenem pogled.

  - Htela sam nešto da te zamolim. Pošto ćeš biti profesor i verovatno ćeš mi predavati, htela bih da se prema meni ponašaš kao prema normalnoj učenici. -

  - Zar si ozbiljno mislila da bih te tretirao drugačije samo zato što smo drugovi? -

  Nisam očekivala ovakav njegov odgovor, ali mu neću dopustiti da prođe samo tako.

  - Naravno da ne. Samo ti kažem da ti ne bi nešto izletelo, ili ako se ne budeš suzdržao. -, rekla sam i vratila pogled ka prozoru što je značilo prekid dalje komunikacije. Nisam ni osetila kada se autobus zaustavio. Trenutno smo čekali da se ogromna crna kapija otvori.

  Autobus je ponovo krenuo i otišli smo sa druge strane velikih belih zidova. Sa naše leve strane se nalazio veliki lavirint čiji su zidovi bili napravljeni od žive ograde. Okrenula sama se ka desnoj strani i videla nekoliko letnjikovaca. Nisam mogla lepo da vidim zbog ljudi koji su sedeli na toj strani autobusa. Ubrzo se autobus zaustavio i svi smo izašli. Autobus se sklonio odlazeći i dajući mi pogled na veliki krug u koji je bilo zasađeno cveće i koji je najverovatnije imao ulogu dekoracije. U sredini su se nalazile dve dugačke metalne šipke na čijem su se kraju vijorile dve zastave. Jedna je bila bela sa crnim grbom mađioničara. Druga je bila bele boje sa zelenim paunom. Na sebi je imao detalje belim bojama i bio je okrenut leđima. Krila su mu bila raširena i usmerena ka gore dok mu je glava bila okrenuta ka levo.

  - Moram da idem sada. Srećno. -, rekao je Bojan na šta sam klimnula glavom. Nisam ga ni slušala, jer sam bila prezauzeta razgledanjem.

  Okrenula sam se i ugledala veliku zgradu zelene boje sa belim prozorima i vratima. Iznad dvokrilnih ulaznih vrata se nalazio natpis ,,Maltren - škola za mađioničare" velikim belim slovima. Iz škole je izašla žena u tridesetim godinama. Nosila je usku crnu suknju do malo ispod koleni i belu košulju sa otkopčanim jednim dugmetom koja je bila upasana u suknju. Svetlo braon kosa joj je bila zavezana u urednu punđu tako da nisam mogla da procenim dužinu njene kose. Svojim braon očima je prošla gledajući malo veću grupicu ljudi koju smo činili. Kada je završila, konačno je progovorila.

  - Dobar dan. Ja sam Andrijana Stefanović, zamenica direktora i danas ću vas uputiti u osnovne stvari kako ova škola funkcioniše. Za sada samo ostavite kofere ovde i neko će ih uzeti i odneti ih u vaše sobe kada se odlučimo za vaš smeštaj. Ne morate da se brinete da će vaše stvari zalutati ili biti izgubljene. Pratite me. -

  Uradili smo kako je rekla i ušli u zgradu škole. Našli smo se u malo povećoj prostoriji kada smo zastali. Ispred se nalazila recepcija sa po jednim muškarcem i ženom koji su tamo radili. Sa leve i desne strane su se nalazili beli stolovi i bele stolice sa zelenim jastučićima. Pored recepcije sa svake strane se nalazio lift, a odmah pored njih stepenice. Pitala sam se šta je sa ovom prostorijom i njenom simetričnošću.

  - Ovo je glavni ulaz i on uglavnom služi kada nam dođu gosti. Ovde nije dozvoljeno zadržavanje za učenike sem ako to nije neophodno. -

  Ponovo smo nastavili da hodamo ovaj put uz stepenice. Bilo bi bolje kada bi išli liftom, ali pretpostavljam da ne možemo svi da stanemo unutra.

  - Sigurno ste se pitali čemu služe objekti koji su u sklopu eksterijera ove škole. Dve zgrade koje se nalaze odmah pored škole su domovi gde će se nalaziti vaše sobe. Levi dom, ili dom A služi za učenike koji pohađaju prvu i drugu godinu. Dom koji se nalazi na desnoj strani koji se naziva još i dom B služi za učenike koji su trenutno treća i četvrta godina. Ako pripadate domu A onda vam je zabranjeno da idete u dom B i obrnuto. Dozvoljeno je samo u slučaju nužde ili hitnih obaveza. -

  Popeli smo se uz stepenice i išli onime što mi je ličilo na glavni hodnik. Sa desne strane su se nalazili prozori i između svakog su bile slike nekih ljudi. Verovatno su imali nekakvog bitnog uticaja u ovoj školi ili u svetu mađioničara.

  - Lavirint, koji ste imali priliku da vidite, uglavnom služi u svrhe treninga. Letnjikovci služe samo za odmor i zabavu. -

  Bila sam previše skoncentrisana na njen glas i reči da nisam mogla da se skoncentrišem na put kojim smo išli.

  - Znam da ste sigurno umorni od puta, ali ne možete još da se odmorite. Pre toga morate da se borite. -

  Nisam razumela šta je mislila pod time. Sa kim smo morali da se borimo i zbog čega? Ova pitanja su nestala istog trena kada sam kročila u prostoriju. Nisam dobila odgovore, već sam bila previše zauzeta pokušavajući da shvatim šta se sve nalazi predamnom da su sva ta pitanja isparila iz mog mozga.

  Ispred nas se nalazio veliki ring u obliku kruga koji je bio okružen metalnim šipkama. Dosta me je podsećalo na kavez za ptice. Okolo, takođe u kružnom obliku, su se nalazila sedišta. kako su išla dalje od ringa tako su se pomerale ka gore izgledajući kao stepenice. Mi smo bili pri samom vrhu na ulazu u prostoriju.

  - Pratite me. -, glas zamenice direktora me je trgo iz misli. Pošli smo za njom i svi smo seli blizu jedni drugih, kako bi bili bliži zamenici. Osvrnula sam se oko sebe i primetila da nismo bili jedini. Ovde se takođe nalazila još jedna grupa ljudi kao mi. Neki su gledali ka nama i došaptavali se međusobno, a neki su samo gledali borbu koja se odigravala u ringu. Odlučila sam da uradim isto kao i druga grupa ljudi.

  - Ovo je arena koja služi za borbu i trening. Ljudi koji su već ovde su prva grupa koja je došla ranije kako ne bi bilo gužve i kako bi stvari funkionisale lakše. Što se tiče onih koji se bore u ringu, to moraju svi da urade, pa tako i vi. Na osnovu vaše moći i snalaženja u borbi mi ćemo sastaviti tim koji bi najviše odgovarao vašim sposobnostima. -

  Znači pod ovim je mislila kada je rekla da ćemo morati da se borimo... Iskreno, osećala sam se pomalo nevozno što ću morati da se borim pred ovolikom publikom.

  Nisam znala da ću imati tim. Mislila sam da će ovde biti više svaka osoba za sebe.

  - U timu će vas ukupno biti četvoro. Sa ostalim članovima moraćete da delite sobu i provodićete dosta vremena zajedno. Ićićete zajedno na misije i imaćete grupne zadatke od kojih će zavisiti vaša ocena, tako da pokušajte da se slažete. Ipak od toga zavisi vaš opstanak u ovoj školi. -

  Čula sam dosta njih oko sebe kako su negodovali. Iskreno, ni ja se nisam toliko slagala sa ovom metodom rada. Može da se desi da zbog jedne osobe ispašta ceo tim, ili da jedna osoba vuče sve ostale dok oni ništa ne rade. Samo sam se nadala da će mi pasti barem malo razumniji ljudi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Imate gore sliku kako bi trebao da izgleda grb mađioničara, koji sam inače ja osmislila i nacrtala. Čak sam bila dovoljno ljubazna da ga obojim😂

Šta mislite o ovo nastavku?