Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 15 *San*

  Sedela sam na kauču u kući u kojoj sam odrasla. Istina je kada kažu da nigde nije kao kod svoje kuće. Ovde sam se osećala opušteno i smireno.

  U sobi je ušetala baka noseći moje omiljene kolače. Nakon što sam joj se zahvalila, uzela sam jedan. Osećala sam se kao da sam u raju. Nije bilo nikog ko je želeo da me ubije, da me natera da se pridružim grupi ubica. Nije bilo komplikacija, borba ni loših ljudi. Konačno sam mogla da uživam, bez ikakvih strahova ili briga.

  Moje uživanje ispunjeno ukusnim kolačima i tišinom je prekinula glasna buka nakon čega je sve opet utihnulo.

  - Bako? -, polako i bojažljivo sam je dozvala dok sam izlazila iz sobe. Zatekla sam je kako je  onesvešćena ležala na podu u lokvi krvi.

  - Bako! Bako, probudi se molim te. -, dozivala sam je dok sam je drmusala, ali nije bilo pomoći. Nije htela da se probudi.

  Ženski vrisao mi je privukao pažnju. Otrčala sam napolje i zatekla dva tela mojih roditelja kako takođe leže u lokvi krvi. Vrisnula sam i pokrila usta rukama. Taman kada sam htela da potrčim ka njima da proverim da li su živi, poznat glas me je zaustavio u tome. Glas koji sam mislila da nikada više u životu neću čuti.

  - Ti si kriva za sve ovo. -, rekao je David. Njegova majca je bila natopljena krvlju dok je tamo gde je trebalo da bude srce bila rupa.

  - Svi su oni mrtvi zbog tebe. Ti si ta koja nas je sve ubila. -

  - Nisam ja kriva! Nisam ih ubila! -, počela sam da vičem kada mi je pogled pao na moju odeću. Cela sam bila prekrivena krvlju, koje nije bilo malopre.

  Bila sam zbunjena i uplašena. Nisam znala šta se kog đavola dešavalo.

  - Zbog tebe su ljudi umrli i zbog tebe će još nedužnih ljudi umreti. -

  Pogledao je negde u stranu, i ja sam uradila isto. Ugledala sam Bojana kako je stojao na stolici pored drveta sa kanapom oko vrata. Odjednom se stolica pomerila i on je počeo da se otima u vazduhu i guši dok ga je kanap stezao oko vrata.

  - Bojane! -

  Htela sam da odem do njega, ali neka nevidljiva sila me je sprečava da se pomerim. Jedino što sam mogla je bilo to da posmatram kako polako umire u mukama. Srce mi se slamalo dok sam gledala to.

  Svoje poslednje trenutke je iskoristio kako bi mi rekao nešto. Tri reči koje su otišle direktno u moje srce time ga pretvarajući u prah. Ti si kriva...

  Naglo sam se uzdigla iz kreveta. Brzo i plitko sam disala dok sam pokušavala da shvatim šta se dešava. Svuda oko mene je bio mrak i nisam znala gde se nalazim. Čula sam poznate zvukove kako nešto pričaju, ali nisam uspela da ih razaznam.

  Izletela sam iz sobe i počela da trčim. Nisam znala gde sam bila niti kuda idem. Zaustavila sam se tek kod vrati na koja sam jako pokucala.  Posle nekog vremena su se otvorila vrata i zabrinuto Bojanovo lice me je posmatralo.

  Kada sam ga videla živog i zdravog, osetila sam neizmernu sreću i suze koje su se lile niz moje lice. Pre nego što je stigao bilo šta da kaže, zagrlila sam ga iz sve snage. Morala sam da se uverim da je to stvarno on.

  Stavila sam dlanove na njegove obraze dok sam posmatrala njegovo lice.

  - Hvala Bogu da si živ. Mislila sam da sam i tebe izgubila. Ne znam šta bih radila da sam ostala i bez tebe. Živ si... -, brbljala sam dok sam gledala u njegove prelepe oči svetlo plave boje. U njima sam mogla primetit brigu, ali to mi trenutno nije bilo važno. Jedino što je bitno jeste da nisu prazne. Da ima života u njima.