Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Prolog

  Pokušala sam da zatvorim kofer, ali je bio previše natrpan da bih uspela. Na kraju sam sela na njega i uz malo muke uspela da ga zatvorim. Pogledala sam na ručni sat i shvatila da kasnim.

  Moram da požurim ako ne želim da zakasnim, i to na prvi dan škole. Idem tamo zajedno sa Milanom, Bojanom i Sunčicom. Odlučili smo da svi zajedno probamo da se upišemo u jednu od najboljih školi za mađioničare, i uspeli smo. Svi zajedno ćemo pohađati tu školu. Pa, svi sem Bojana.

  On ide tamo kao profesor. Već je završio, tako da nema potrebe da ide opet. Pošto smo hteli da budemo svi zajedno, našli smo način. Bilo je ili svi, ili niko. Drago mi je da smo uspeli da nađemo rešenje.

  Vukla sam kofer dok sam brzim hodom išla ka našem mestu sastanka. Zvuk točkova kako se kotljaju po asfaltu je odzvanjao pustom ulicom. Bilo je rano ujutru tako da nije bilo nikog. Sunce je tek počelo da izlazi dajući nebu prelepe nijanse boja od crvene do žute.

  Malo sam usporila dok sam razgledala grad u koji sam živela protekle dve godine. Mnogo toga se desilo ovde. Upoznala sam dosta dobrih prijatelja, svog oca, zaljubila se, bila izdana... Mogla sam do sutra da nabrajam šta se sve desilo ovde. Neki događaji su bili lepi, a neki baš i nisu. Nedostajaće mi ovaj gradić, ali je vreme da krenem dalje.

  Nisam znala kada ću sledeći put moći da dođem ovde, tako da sam se uputila na groblje. Došla sam do Davidovog groba i čučnula ispred njega ostavljajući kofer pored. Sklonila sam list koji je pao na crni spomenik.

  - Zdravo Davide, ja sam opet. Znam da sam dosadna sa ovim čestim posetama i da želiš da počivaš u miru, ali ne moraš više da se brineš oko toga. Danas odlazim kako bi išla na jednu od najboljih školi za mađioničare u gradu Lenali, tako da neću moći više da te posećujem. -

  Zaćutala sam dok sam prstima polako prolazila po ugraviranom natpisu bele boje koje je predstavljalo njegovo ime.

  - Bliži se godinu dana od kako te nema. Da si ostao živ da li bi se sa nama spremao za put? Ili bi ja bila na tvom mestu? -

  Nisam progovarala niti se pomerila, kao da sam čekala njegov odgovor. Ali naravno, njega nije bilo.

  Igrala sam se sa ogrlicom koja se nalazila oko mog vrata i koju mi je on poklonio. Nikada je nisam skidala. To mi je bio mali podsetnik da je on postojao i kako ga ne bih zaboravila.

  Uzela sam kofer i otišla odatle. Uvek kada bih odlazila osećala sam blagu bol u grudima. Osećala sam se kao da mu zabijam nož u srce, iznova i iznova. Da ga izdajem i okrećem mu leđa. Uprkos svemu tome, i dalje sam dolazila. To je najmanje što sam mogla da uradim za osobu kojoj sam oduzela život.

  - Kasniš. -, rekao je Bojan čak i pre nego što sam stigla do njih.

  - Izvinite, imala sam nešto bitno što sam morala da obavim. Nije nam valjda pobegao autobus? -

  - Nije, ne moraš da se brineš. -, ubacila se Sunčica. Drago mi je da nisu propustili autobus zbog mene. To je bio autobus za mađioničare koji putuje između magijskih gradova, i išao je samo dva puta dnevno - ujutru i uveče. Bilo bi loše ako bi propustili prvi autobus.

  Ubrzo je stigao autobus i mi smo se smestili unutra. Počinje novo poglavlje mog života.

************************************

Ipak sam odlučila da prvo pišem nastavak Limerencea, jer ja ne bih bila žensko kada bih znala šta hoću.

Označiću par ljudi za koje se nadam da će čitati i ovu knjigu
BEmilija
special_993
Andjaaa_
SidnyMedison
NicholSinger
ElenaCaldovic
zaljubljenipisac_
jana1811